ODLOMCI IZ DNEVNIKA NAŠE TURNEJE PO ŠVEDSKOJ

– u obrnutom hronološkom redosledu.
Kao što smo i pisali primateljima koji su na našem spisku el. pošte.

Homolobi ili homomafija?  

Sreda, 13. septembar, 2006
Nakon nedelju dana provedenih u prilično normalinim uslovima vozikajući se kroz predivne Švedske predele, to se ponovo dogodilo. Ovoga puta kroz susret druge vrste. Drugačije je bilo po tome što nikada nismo videli prestupnika lice u lice. Seli smo u kola pripremajući se da napustimo benzinsku stanicu u Helsigborgu. Kada odjednom zadnji prozor našeg kombija je bio razbijen jakim udarcem. Kada smo se na momenat međusobno pogledali, Okrenuo sam se i video leđa čoveku koji je bežao što dalje od nas koliko god su ga brzo noge nosile.  Drugi ljudi na toj pumpi su ga takođe videli. No tako se brzo sve izdešavalo da je uspeo da utekne.  Nije da bi iko trebao da stavlja svoju glavu u torbu da uhvati ludaka zbog jednog razbijenog prozora.  To nije vredno toga.

Ali ovaj incident me je doveo do odluke da okončam turneju. Ovog puta su pogodili kombi s kamenom širokim oko 20cm i to su ga bacili prilično jako. Kamen se odbio s jednog od naslona za glavu na predzadnjem redu sedišta, te samo zato nije stigao do nas napred. Ovoga puta u pitanju je bio samo kamen ali ko zna možda će sledeći put to biti metak.  Tada, ni prozor od kola, ni naše pancir košulje (koje smo uzeli iz "Militärlagret" u Landskroni pre našeg puta i koje smo uvek nosili posle napada kojeg smo preživeli u Umei; vidi datum 29. avgust ispod) možda neće zaustaviti metak.  A pošto ja fizički štitim moju ženu, odlučio sam da je bilo dosta iako je ona bila voljna da nastavimo. Propustićemo nastupe u poslednjih šest gradova oblasti Skane. Posle incitenta u Linkopingu (vidi 5. septembar) primećivali smo kako nas prate policijska kola ne bi li izbegli ponovo incidente ove vrste. U Skovdeu smo dobili iz druge ruke potvrdu da je policija prisutna baš zbog tog razloga. Mi smo naravno bili veoma zahvalni zbog toga. Ali postoji naravno granica njihove moći i onoga šta mogu da učine za nas. 

Međutim, pitanje i dalje ostaje, da li se mi suočavamo s agresivnim homolobijem ili je u pitanju nešto više poput homomafije u Švedskoj? Predsedavajući RFSL-a, Soren Anderson, je za novine (Dagen) ispoljio svoje mišljenje o mom sajtu tako što je rekao: “Ne mogu da razumem kako bilo ko može toliko biti ispunjen mržnjom”.  Ali je takođe izjavio da RFSL sebe ograđuje od napada protiv nas (što jeste za pohvaliti) iako on može da "razume takve radnje"; izjava koja očigledno slabi njegovo odbacivanje nasilja (što nije za pohvalu).  Slažem se da RFSL ne može biti odgovoran za nezakonita dela koja nekolicina izvršava, isto kao što i mnogi ljudi kojima se nesviđa RFSL ne mogu biti odgovorni za nezakonite radnje pojedinaca protiv homoseksualaca. Ali veoma je važno da vođe s obe strane zauzmu čvrst stav protiv ikakvog nasilja, potstrekivanja i zaplašivanja. Naravno, ni jedna organizacija ne može imati uticaja na dela svih svojih članova u svako doba. Ali se može vršiti uticaj na neka dela.  Na primer, razborito je pretpostaviti da RFSL ima nekog uticaja nad Festivalom ponosa koji se održava u Štokholmu. Kako je moguće da su dozvolili posetiocima takvu čudnu disciplinu kao što je bacanje strelica na fotografije poznatih "homofoba" kao što su Ulf Ekman, Alf Svenson i Papa? Ako to nije potstrekavanje onda šta jeste? Papa naravno jeste uvek fizički zaštićen ali kako li su se osećala ova druga gospoda?

Ono što gospodin Anderson mora da razume jeste da u slobodnom i otvorenom društvu ne postoji načina da se spreče roditelje u primanju informacija o: 1) tome kako da spreče razvoj homoseksualnosti kod svoje dece ako oni to žele, 2) tome da homoseksualnost nije genetska u prirodi 3) opisu homoseksualnog načina života koji se zasniva na RFSL-ovim sopstvanim informacijama kao i ostalim renomiranim statistikama. Tako da roditelji mogu doneti jednu informisanu odluku o tome koja je preferirana seksualna orjentacija za njihovo dete.

Takođe možemo da pomenemo i to da smo pokušali da objavimo plaćenu reklamu o našem veb sajtu u ukupno 42 lokalnih novina, 28 od njih je objavilo istu ali 14 od njih nije.  Tačno srazmerno 2:1. Bili smo poprilično iznenađeni da je toliko novinskih kuća objavilo našu reklamu. Možda je to zato što nikada nismo bili reklamirani u oblastima tri naša najveća grada jer smo mislili da su ljudi u seoskim krajevima manje opterećeni ”političkom ispravnošću” kao što su na primer mediji u velikom gradu. Bili smo prihvaćeniji na početku a manje prihvaćeni na kraju.  Možda se to tako odigralo jer je homolobi vršio pritisak (koji je vremenom rastao) na novine koje bi nas prihvatile. Neke od novina su naletele na jake kritike jer su objavile našu reklamu. Čuli smo da se jedna novinska kuća (Šv: Nya Wermlandstidningen) suprotstavila i branila svoj stav da dopusti svima da se oglase (pročitaj: sloboda izražavanja).  Ostale novne su popostile pod pritiskom homolobija. Dve novinske kuće su otkazale našu reklamu jer kada su je objavili dva puta primili su puno žalbi.

U sumarizaciji bi želeli da se zahvalimo svim divnim ljudima koje smo upoznali na našoj turneji kroz Švedsku.  Zahvaljujemo se onima koji su nas podržavali i onima koji su imali pitanja o tome što govorimo i radimo. Zahvaljujemo se i onima koje smo smo upoznali lično, putem interneta (el. pošta), ili telefonom. Mi nosimo samo dobru volju u našim srcima.  Čak i onima koji klevete protiv nas.  

Utorak, 5. septembar, 2006  -  još napada
Danas smo oko podneva bili u Linkopingu.  U ovom gradu se proizvode avioni švedskog vazduhoplovstva.  Švedska (koja ima samo 9 miliona stanovnika) je među par odabranih zemalja u svetu koja proizvodi avione u vojne svrhe. Ovde smo naleteli na još istih stvari. Tek što smo parkirali naša kola pred restoran u kojem smo hteli da jedemo, tada se odjednom pojavila grupa mladih ljudi koja je počela da nas maltretira.  Ovaj put su nas pratili u restoran vičući na nas (rikali su koliko god ih je glas nosio) te govoreći meni i mojoj supruzi psovke najniže vrste.  Dok su nas tako vređali, druga grupa mladića je napolje počela da demolira naše vozilo i to na očigled svih prisutnih.  Ostale prisutne mušterije su se naravno pitale šta se to događa.  Tada su izašli iz restorana, a ja sam ih pratio slikajući njih ali i one koji su uništavali naše vozilo. U tom trenu su krenuli na mene s jasnom namerom da me povrede. Pritom je jedan od mušterija koji je video šta se dešava već pozvao policiju. Kad je policija došla rulja se razbežala. Kada je policija došla – uz pomoć očevidaca – utvrdila je da se odigrala nezakonita pretnja (Šv: "olaga hot"). Stoga su napravili zapisnik onoga što se dogodilo, a mi smo morali da sarađujemo. I svi mi treba da sarađujemo s vlastima da bi održali red i mir. A mi smo naravno zahvalni čoveku koji je pozvao policiju kada je video šta se dešava. Ali mi stvarno nismo hteli da podignemo optužbe protiv ljudi koji su nam pretili i uništili kola. Mi baš za ove ljude imamo pravo saosećanje i želimo da im pomognemo.

Kada smo bili blizu kraja naše turneje po Švedskoj mi smo primili sledeću el. poštu iz Linkoping:

----- original poruka -----

Od: "kompis" <antifa@linkoping>
za: <xxxxxxxxxxxxxxxt>
poslato: petak, septembar 15, 2006 2:55 AM
predmet: Email to Amoso - vi ska döda er 

kompis skriver:
så länge ni sprider eran propaganda så ska vi se till att ni inte visar er här och om ni gör det så kan döden vara det ni bör räkna med ERA ÄCKLIGA JÄVLA KRISTNA FUNDAMENTALIST SVIN...HOPPAS ATT VI SES ///AFA linköping 

Prevod kaže:
"prijatelj piše:
dokle god budete širili vašu propagandu mi ćemo nastojati da ne stignete tamo gde ste krenuli a u slučaju da stignete računajte na to da ćemo ubiti vas ali i VAŠE ODVRATNE PROKLETE HRIŠĆANSKE FUNDAMENTALISTIČKE SVINJE /// AFA linkoping 

Svrha naše turneje je da obelodanimo roditeljima to koliko oni mogu da urade za svoju decu (pogotovo za dečake) te na koji način mogu da im pomognu da razviju svoju muškost i time izbegnu homoseksualni način života. Meni se čini da tako malo ljudi gledaju na to šta je u interesu dece koje žive među nama. Homoseksualci i njihov veoma moćan lobi imaju razna sredstva na raspolaganju (medije, politika, finansije, čak i zaplašivanje).  To jesu veoma jaki glasovi. ali oni najmlađi među nama – sada ali i buduće generacije – imaju veoma malo odraslih koji su tu da im pomognu da izbegnu zabunu polnog identiteta. Nikada to nije bilo očiglednije nego kada je 5. juna, 2002. godine švedski parlament ("Riksdag") izglasao neverovatnom većinom zakon koji dozvoljava homoseksualcima da usvajaju decu   (vidi veb sajt Laž broj 2 pod stavkom 4; PARADA SRAMA). 
Da nastavim, kada smo obavili razgovor s policijom imali smo prilike da podelimo nešto literature nekim zainteresovanim roditeljima koji su strpljivo čekali.  Ono što nas muči i brine je to što ne znamo koliko roditelja se uplaše i ne žele da nam priđu kada vide da smo napadnuti od strane veoma neprijateljski raspoloženih napadača.  Konačno, pre nego što smo krenuli, jedan od policajaca nam je rekao kako možemo da ”prikrpimo” naše vozilo da bi ono ponovo bilo u voznom stanju i tehnički ispravno na putu.   
Vikend pre nego što smo se mi pojavili u Linkopingu grad je pretrpeo nerede, jer je došlo do velike tuče kada su se na ljubavnoj paradi koju su organizovali homoseksualci, sukobile grupe neo-nacista i gejeva. Učesnici s obe strane su bili pohapšeni ali su kasnije pušteni. Gej lobi je pozvao imigrante iz drugih zemalja da učestvuju u paradi ali se RFSL žalio medijima da se oni nisu pojavili. Slično se dešava i u SAD gde gej lobi želi da se udruži s pokretom za ljudska prava crnaca ali ni oni ih ne žele.   

Nedelja, 3. septembar, 2006  -  nastavljaju napadi homolobija
Danas smo, oko podneva, posetili Kraljevsku palatu u Štokholmu. Taman kada smo stigli bila je smena straže koja je kao i uvek bila propraćena raznim ceremonijama. Moja supruga je skoro odmah primetila da nas prati jedan mladić. Time što je ostale zvao telefonom, on je uspeo da okupi nekolicinu neprijateljski raspoloženih ljudi koji su nas pratili (vijali) gde god smo krenuli. Ušli smo i u radnju za suvenire ali su nam bili za petama i nismo mogli da ih se otarasimo. Uvek su bili samo par koraka iza nas. Jedan od njih je nosio majicu na kojoj je s lica pisalo "Usudite se da se upustite u homoseksualne avanture" (Šv: Våga Böga).  Pošto nismo mogli da ih se rešimo, počela je da nas hvata jeza kao da smo u nevolji. Dokle god smo u masi ljudi otprilike bezbedni smo ali problem je bio u tome što su nam kola bila parkirana pored palate u pomalo zabačenom delu.  Dakle, ja sam počeo da se brinem da nam je neko kod kola te nam ih ponovo uništavaju. Pokazivajući na neprijateljsku masu ljudi koja nas je okruživala zamolio sam obezbeđenje da nas isprati do kola da bi mogli da uteknemo nepovređeni. On nas je uputio na drugo mesto u palati ali tamo nije bilo nikog iz obezbeđenja. Kada smo se vratili kod onog prvog čuvara, dok su nas još uvek pratili neprijateljski raspoloženi gejevi, on je rekao: "Vidim šta se dešava ali ja ništa ne mogu da uradim u vezi toga".  Tako da smo čekali ”smenu straže” te da turisti krenu prema svojim kolima da i mi iskoristimo tu priliku da se domognemo naših kola.  Ovoga puta rulja nije uspela da nam ukrade materijale iz kola (jer ih je moja žena spakovala u čelične kutije koje je lancima vezala za šasiju kola).  Međutim, otkinuli su jedan od naših znakova.

Na putu nazad u hotel rekao sam svojoj supruzi da ne želim više ikada da bude izložena ovakvim incidentima te sam predložio da se više ne pridržavamo rasporeda naših sastanaka gde smo tako ranjivi tim napadima homolobija. Ali mi je ona odgovorila da ako sada promenimo naše planove ispašće kao da smo se predali i podlegli pretnjama homolobija.To se dogodilo mnogima pre nas koji su tako bili zastrašeni njihovim napadima. Nisu uvek u pitanju fizički obračuni kao što je to bilo u našem slučaju, te obično tu bude i prozivki (poput: neo-nacisti, homofobi, itd.) ili pokušaja da unište nečiju firmu ili karijeru. Tako da je moja supruga želela da istrajemo u našem planu. Prava je avanturistkinja. Ponekad se osećamo kao da smo mi jedini u Švedskoj koji zastupamo interese dece da ne padnu kao žrtve homoseksualnog načina života. Ova jadna deca nemaju drugog glasa koji bi ih zastupao. S druge strane, homolobi ima izuzetno jak glas u medijima ali i u politici. Mi shvatamo da napori ljudi koji žele da pomognu deci kao što to mi činimo, oni vide kao napad na njihove moguće regrute te i njihov dalji rast.  Svake godine nekih 2.000 dečaka u Švedskoj – u stanju zbunjenosti polnog identiteta koji oni nisu uzrokovali – prihvati ovaj način života.  

Četvrtak, 31. avgust, 2006  -  (neka vrsta) razočarenja
Večeras smo posetili Eskilstunu koja se nalazi u centralnom delu Švedske. Dok smo večerali jedan mladić nam je prišao i zamolio da mu damo nešto našeg štampanog materijala. Rekli smo su da nas isprati do kola te ćemo mu tamo dati to što imamo. On je tako i postupio. Kada sam izašao iz kola da se pozdravim s njim, on nije želeo da se rukuje sa mnom. Umesto toga on mi je jasno, svojim povišenim tonom, stavio doznanja da je on sve osim zainteresovan za naš materijal. Istovremeno su se i drugi mladići niotkud pojavili i počeli da nam se približavaju. Pošto nismo želeli da nam se ponovi incident iz Umea, ljubazno smo im rekli doviđenja i otišli smo. Ali te noći kada smo se vratili u hotel u Strangnasu primetili smo da nam je stigla el. pošta od čoveka koji je došao iz Halstahamara u Eskilstunu da nas čuje i uzme literaturu, ali nažalost mi smo otišli pre nego što smo imali prilike da se upoznamo. Veoma nam je bilo žao zbog toga te smo postali još odlučniji da istrajemo uprkos svemu da bi uspeli da dosegnemo našu ciljnu grupu ljudi (tj. reditelje).  Osoba koja nam je poslala el. poštu te večeri me je takođe pitala do kada planiramo da sajt bude u funkciji jer je primetio da su prevodi na neke druge jezike započeti.  Ja sam mu odgovorio: zauvek!  On nam je takođe rekao da su oni neprijateljski raspoloženi ljudi u Eskilstuni navodno bili sa SSU-a te su pokušali da mu podele njihov flajer. On nam kaže: "ti ljudi najverovatnije nisu imali nikakve reči za Vas" tako da je u potpunosti razumeo našu reakciju.

Utorak, 29. avgust, 2006  -  napadi homolobija Iako je naša poruka upućena švedskim roditeljima (naša ciljna publika), čini se da je homolobi (koji uglavnom predstavlja RFSL) mobilisao svoje snage da bi potkopavao naše aktivnosti. Mi mislimo da je to tako jer smo razotkrili vulgarne materijale na njihovom veb sajtu ali i njihove tamošnje preporuke o tome kako treba koristiti ilegalne droge. 

Juče (28. avgusta) posetili smo grad Umea koji se nalazi u severnoj Švedskoj. Ujutro sam bio na aerodromu da pokupim svoju suprugu.  Ona se baš vratila iz Kalifornije gde je bila nedelju dana da bejbisituje naše unuke. Dok smo se vozili prema hotelu s aerodroma ja sam joj rekao da očekujem da je pred nama nekoliko lepih dana punih odmora i opuštene vožnje. Nisam ni slutio kakva igranka nas očekuje to veče. Kada smo stigli do predgrađa Umeae i stali na predviđeno zakazano mesto sastanka na parkingu kod Mek Donaldsa, primetili smo da se okupilo veoma puno ljudi.  Na osnovu naših iskustava iz prošlosti, odmah smo shvatili da nisu došli samo roditelji nego i mnogi koji su tu kako bi omeli naš sastanak i sprečili nas da podelimo štampane materijale zainteresovanim roditeljima.  Ali mi nismo očekivali takvo zlonamerno ponašanje puno mržnje koje nam je predstojalo. Nakon obroka prišli smo ljudima (oko tridesetak njih) i upitali smo ih koji su među njima roditelji. Četvoro roditelja je bilo prisutno te su nam oni prišli i mi smo im rado podelili materijale. Tada smo hteli da krenemo ali se ostatak rulje ljudi (gej i gej aktivisti) okomio na mene tako da nisam bio u stanju da se domognem i uđem u kola.  Stvarno sam morao da se pomučim da uđem unutra.  Dakle, njihov plan je bio da me jedni maltretiraju dok su drugi otvorili gepek mojih kola i povadili sve štampane materijale i DVD-je koje sam nosio sa sobom, bacili su sve na zemlju i u besu su sve to gazili. Sve što smo mi mogli da uradimo je bilo da bespomoćno sedimo i gledamo dok se oni izživljavaju. Bilo ih je oko 20-30 protiv mene i moje supruge. Kada su završili s pravljenjem nereda jednostavno su otišli. Pokazao sam im moj mobilni iako nisam pozvao policiju oni su možda naslutili da jesam. Kada smo rasčistili nered i kada smo spasili ono što je moglo biti spašeno – uz pomoć podjednako iznenađenih roditelja koji su došli po materijale – napustili smo parking.  Ali demostranti su nam preprečili put tako što su blokirali izlaz ljudski lancem.  Dok sam pokušavao da ih eskiviram oni su nas gađali kamenjem te su oštetili kola na par mesta.

Jedna novinarka koja radi za radio stanicu je bila prisutna dok se sve ovo dešavalo. Od momenta kada nam se ona približila osetili smo da je veoma moguće da je ona na njihovoj strani. Tako da smo, držeći se našeg plana (da ne dajemo intervijue švedskim medijima koji su uglavnom puni predrasuda i odbojnosti prema nama), odlučili da joj ne damo nikakav interviju iako se ona veoma razočarala zbog toga.  Međutim, posle razaranja koje se dogodilo ona je upitala moju suprugu da iskaže svoje mišljenje o tome šta se zapravo dogodilo.  Na to je moja supruga samo odgovorila kratko i jasno: “Gore stvari se mogu dogoditi”.

O napadima homolobija u Švedskoj, na ljude koji nisu saglasni s njima možete čitati još u glavnoj prezentaciji pod Laži broj 2, stavci broj 7. Prava tragedija ne leži u onom što se dogodilo nama i našim kolima. Tragedija je naravno to sodomoliko ponašanje koje je zahvatilo velikog maha u Švedskoj.

Stavljali smo više raklama u gradske lokalne novine (Šv: Västerbottens-kuriren) četiri dana (od srede do subote) pre našeg dolaska. U četvrtak su mi se javili iz te novinske kuće da će povući reklamu iz novina poslednja dva dana. Pitao sam ih da li ih je neko pritiskao da zauzmu takav stav. On je odgovorio potvrdno. Juče uveče ispred onog Mek Donalda sam shvatio zašto nisu želeli (ili usudili) da nastave s objavljivanjem reklame. Lako je shvatiti da je veoma jednostavno za homoseksualni lobi da povredi male lokalne novine. Te je stav slobode izražavanja u Švedskoj primio još jedan udarac. 

Neko je predložio da trebamo prijaviti incident policiji. Ali je veoma teško prijaviti nekog prema kome imate saosećanja. Ljudi u homolobiju nisu naši neprijatelji.  Ni u kom slučaju.  Nama je stalo za njih, kao i za sve druge ljude. Ali istovremeno jednako je važno da informišemo roditelje o svim stvarima koje oni mogu da učine kako bi uticali na buduću seksualnu orjentaciju svoje dece.  

Subota, 26. avgust, 2006 – odbijanje intervijua
Dragi prijatelji,
Sada je kasna subota uveče (Švedsko vreme).
Razgovarao sam sa svojom suprugom telefonom i ona mi je predložila da vam pošaljem pozdrav iz Švedske. I mislim da je to veoma prikladno jer smo sada na visokom mestu – geografski gledano – naše turneje po Švedskoj. Sada sam u Haparandi (na finskom: Haaparanta).  To je najsevernija tačka do koje možete doći. 

U ovom severnom delu Švedske većina stanovništva živi i radi duž istočne obale Baltičkog mora.  Tako da je Haparanda najseverniji grad i blizu je granice sa Finskom. Kada ste ovako daleko na severu sunce nikada ne zalazi tokom drugog dela juna i prvog dela jula, ali u ovo doba godine padne noć ali ona nije tako mračna. A onda za par meseci postaje veoma mračno i dani postaju veoma, veoma kratki. 

Kada sam bio mali dečak sećam se jednog čoveka koji je bio veoma poznat, zvao se "Stalfarfar" (što znači “Deda od čelika”). On je postao slavan jer je biciklom proputovao od Haparande koja je na severu, pa sve do Jstada koji je na jugu zemlje.  Ja, s druge strane ću se danas vozati biciklom po Haparandi (to sam danas radio) a za jedno 3 nedelje ću se vozati biciklom po Jstadu.  Ali takav amaterski biciklizam se naravno ne može uporediti s onim epskim putovanjem. Jednostavno nosim svoj bicikli sa sobom jer ima mesta za njega u našem kombiju (kojeg ovde zovemo "minibus"), tako što sam iz kombija izvadio srednje sedište.  Moj doktor bi trebao da se ponosi sa mnom jar sam se danas dobro razgibao ali i trpeo popriličan bol za vreme moje vožnje biciklom. Posle vožnje biciklom sam se provozao kolima prema granici s Finskom. Nisam video poslednji izlaz s autoputa pre granice te sam morao da nastavim dalje. Kada sam stigao do carine tražio sam osoblje da im kažem da sam malo zalutao, međutim nije bilo nikog tamo te kasne subotnje večeri. Primetivši da sam potpuno sam činilo mi se da su svi drugi otišli kući.  Nisam imao izbora pa sam nastavio u Finsku. Pomislio sam na časak da će biti problema jer sam pasoš ostavio u motelu.  Međutim, kada sam ponovo ulazio u Švedsku, na drugoj strani ponovo nije bilo nikoga. Kakvo drugačije pogranično iskustvo od mojih prethodnih, kao kada sam prelazio neke druge graničene prelaze poput onih između Izraela-Egipta, Izraela-Jordana i Grčko-Turske pre nekih desetak godina.  

Da sada kažem nešto o razlogu ovog putovanja. Dobro ide. Proteklu noć sam proveo u Pitei. Dok sam se vozio kroz taj mali gradić primetio sam zgradu na kojoj piše "RFSL Nord"; tj. "Severni" centar RFSL-a, koji je homolobi u Švedskoj i prima velikodušnu finansijsku pomoć naše vlade.  Kada sam se sinoć prijavio na recepciji "Gradskog hotela" (Šv: Stadshotellet) u Pitei, primetio sam mnogo muškaraca u dvadesetim i tridesetim godinama ali skoro da nisam video ni jednu ženu njihovih godina.  Takođe sam video 3 dečaka koji su imali oko 15 godina.  Činilo mi se da su oni tamo bez svojih roditelja. Kada sam jutros napustio hotel otišao sam na benzinsku stanicu u Pitei kao što sam i najavio na našem veb sajtu, da ću biti tamo da razdelim besplatnog materijala i da popričam eventualno s roditeljima ako imaju neka pitanja. Naša ciljna grupa su roditelji (ali i bake i deke); a ne homoseksualni muškarci i žene. Mi obično to ovako radimo:  Idemo na unapred najavljena mesta poput benzinskih stanica i restorana, gde točimo benzin i jedemo.  Mi tada ne delimo naše materijale jer ne bismo želeli da iznerviramo vlasnika tog mesta. Nego umesto toga ljudi koji su zainteresovani prate (naš vidno obeležen kombi s velikim www.AMOSO.org nalepnicama na svim stranama) nas do najbližeg javnog mesta, gde stanemo i podelimo to što imamo s njima.

Ono što nam se dogodilo u Pitei je bilo prilično predvidivo s obzirom na to da se tamo nalazi RFSL-ov centar. Tamo je bila rulja uznemirenih ljudi koja me je čekala. Ali po strani ih je držao vlasnik pumpe i dozvolio mi je da sipam goriva.  Tada sam parkirao na javnom mestu koje se nalazi odmah iza ugla.  Prvo mi je prišla jedna mlada žena kojoj je bilo vrlo drago da dobije materijale o kojima je čitala na našem veb sajtu. Ona je želela do joj dam i ekstra kopije za njene prijatelje te sam tako i postupio.  Tada je došao jedan novinar s kojim je bio i njegov fotograf.  On je želeo da me intervjuiše.  U Skeleftei sam sinoć dao svoj prvi interviju.  Mladić i devojka koji su na (na prvi pogled) izgledali veoma lepo i ljubazno. Tako da sam se saglasio da razgovaram s njima iako sam rekao sebi (i svojoj supruzi) da neću davati intervijue dok sam na ovom putovanju. Kasnije sam zažalio što se nisam pridržavao svog plana. Devojka mi je odmah rekla da je lezbejka te kako mogu da joj objasnim – kao najmlađa ćerka u porodici – zašto je ona postala lezbejka?  Tada me je pitala, ako ona usvoji dete da li bi i to dete postalo lezbejka? Oboje su bili veoma raspoloženi za svađu, nisu hteli da me saslušaju i nije se činilo da imaju pojma o tome šta se zapravo nalazi na mom veb sajtu.  Zapravo to nisam želeo.  Naš veb sajt i naše putovanje se ne vrti oko toga. Naša ciljna grupa su roditelji; ne ljudi koji su već homoseksualci.  Tad sam već znao kakvu će priču punu predrasuda oni napisati.

Tako da sam danas oko jedan čas posle podneva s poštovanjem odbio da dam interviju.  Rekao sam mu da u Americi postoji jedna izreka: "Budala jednom – sram ih bilo.  Budala dva puta – sram te bilo".  Dakle nisam bio dostupan.  Iako je bilo primetno da se on veoma razočarao. Ali ovo nije sprečilo paparaci fotografa da nas uslika barem 40 puta za vreme našeg kratkog susreta. Dakle, od sada pa na dalje ću se pridržavati našeg prvobitnog plana.  Već sam u zadnjih par dana primio barem desetak poziva na razne intervijue novinskih kuća i lokalnih radio stanica, sve to putem ”kontakt” stranice na našem veb sajtu. Odgovoriću im i s poštovanjem odbiti čim budem imao prilike. Glavni razlog (verujem) zbog kojeg je gej zajednica tako ljuta na nas je to što mi razotkrivamo po Laži broj 1 (odnosno da su ova oba načina života podjednako prihvativa).  Da naglasim velike razlike između ova dva načina života – te da na taj načim motivišem roditelje da spreče homoseksualni ishod kod svog deteta kada ono uđe u pubertet – mi koristimo materijala sa RFSL-ovog sopstvenog veb sajta koji ima izobilje veoma razvratnog materijala.  Kako bi imali predstavu o čemu Vam govorim – čak i ako ne razumete švedski – posetite www.amoso.org i prelistajte nadole (oko 7 strana; pod Laži broj 1 stavkom 2) prema linkovima pod naslovom ref.4.  Ako kliknete na tu referencu taj link će Vas odneti na RFSL-ovu stranicu (koju finansira naša vlada) gde ćete naći uputstva o tome kako treba koristiti nezakonite droge. Zatim par redova kasnije ćete naleteti na link ref.5 koji opisuje neke veoma razvratne informacije s kojima je pun njihov sajt.  Ovo sve naravno stavlja RFSL u jedan veoma nezgodan položaj. S jedne strane oni žele da nas napadnu zbog toga što razotkrivamo njihove ovako neprijatne sadržaje. A s druge strane oni ne žele da ova stvar dobije puuno publiciteta. 

Preključe sam imao jedan vrlo interesantan razgovor s glavnim urednikom jedne velike novinske kuće (Šv: Västerbottens-Kuriren) u Umei koji je najveći grad na severu Švedske. To jutro sam primio telefonski poziv od jednog od njihovih novinara koji mi je rekao da će posle 2 od planiranih 4 dana izvući moju reklamu iz novina. Pitao sam ih da li su bili pod pritiskom da donesu ovakvu odluku i on je to i priznao. Ali kasnije tog dana jedan gospodin mi se javio telefonon i razgovarali smo oko pola sata. Te mi se tada javio još jednom malo kasnije i želeo je da sasna još više o ovoj temi. Nije ga interesovalo puno o meni nego ga je interesovao materijal.  To mu se svidelo.  On je navodno pomoćni urednik tih novina i nije uspeo da razgovara s šefom zašto je moja rekalama povučena.  On mi je zvučao poprilično iznenađen činjenicom da je reklama povučena. Izrazio je želju da se nađe sa mnom i da porazgovaramo o svemu ovome i sa uredničkim odborom novina ako dođe do toga.  Ali bez prisutnih novinara.  videćemo šta će biti od svega toga.  Takođe ga je interesovalo i to šta mene motiviše da guram napred s ovim.  Rekao sam mu o mojoj brizi i o brizi moje supruge o budućim generacijama u Švedskoj. Ako 1.000 i 2.000 dečaka u Švedskoj prihvati homoseksualni način života svake godine i uz to prihvataju i svu patnju koja je povezana s time.  Ako uspemo do neke mere da ispravimo ovu veliku tragediju, naši životi neće biti uzaludni.  Osećamo se kao mrvica u velikoj pogači.  Biti deo nečega većeg od vas samih i nečeg što je od koristi ljudima oko Vas jeste veoma nagrađujuće.  

U bilo kojoj oblasti života pričamo Istina nikada ne može biti potiskivana zauvek.  Konačno Istina mora izaći na videlo.  Ponekad se to desi veoma brzo i iznenada kao u priči "Novo carevo odelo" koju je napisao danski pisac H.C. Anderson.  Kada mala devojčica vikne "car nema odelo" odjednom svi vide koliko je neodeven car.  Ali velika laž povezana s homoseksualnošću jeste da je ona nasledna.  Doduše stav i mišljenje cele nacije se može promeniti ali za to je potrebno puno vremena.  

Velika slika izgleda ovako: 60-ih godina (i pre) ljudi nisu pričali puno o homoseksualnosti (o kako su se stvari promenile!!).  Ali su tada psiholozi i psihijatri veoma dobro znali da su koren homoseksualnosti obično nedostatak pravilnog povezivanja s ocem. Bieber (koga pominjem u Laži broj 2) nije bio prvi koji je to znao.  Ali tada, počevši sa seksualnom revolucijom 70-ih godina i homoseksualcima je svanulo kada su pod svoju kontrolu stavili obe APA ustanove u Americi, gde su počeli svim snagama da guraju ne bi li našli gej gen.  Time što bi dokazali da je homoseksualnost nasledna oni bi naišli na univerzalnu prihvaćenost.  Pogodite šta?  Homo gen nikada nisu našli.  Ali to nije sve.  Veoma je ironično i to da je istraživanje u poslednjih 40 godina pokazalo da nikada nećemo biti u stanju da nađemo homo gen.  Rezultat svog istraživanja je zaključilo da homoseksualnost ne može biti nasledna.  Ključ o razumevanju ove činjenice je studija o identičnim blizancima.  To je ključ!!  Iskrene studije Bejli-Dune-Martina i Berman-Bruknera pokazuju PC vrednost od samo 11% i 7%.  Hajde da kažemo da je 9% u proseku.  Ono što to znači jeste da za svakog identičnog blizanca (odnosno "jednojajčanih" blizanaca) postoji samo 9% verovatnoće (zasnovane na odmerenoj statistici) da će i drugi blizanac takođe biti homoseksualac.  Da postoji homo gen u teoriji bi taj broj bio 100% ili recimo samo malo manji zbog određenog oduška kojeg trebamo ostaviti u svim merenjima.  Ali 9% je naravno više nego 2-4% muškaraca koji postanu homoseksualci.  Ali kada uzmemo u obzir da su ti blizanci imali veoma slično odrastanje uz istog oca onda i jeste za očekivati da procenat das obojica budu homoseksualci bude veći od 2-4%.  Primetite i to da ovih 9% naravno ne znači da svaki muškarac koji ima identičnog bblizanca ima i 9% šanse da postane homoseksualac. Taj broj je još uvek naravno od 2-4% kao i za sveukupno stanovništvo.

Sada ste već sigurno umorni kao što sam i ja. 

Laku noć.