Ovde se radi o budućnosti Vašeg deteta

RAZOTKRIVANJE LAŽI O
SEKSUALNOJ ORJENTACIJI

Ako niste šveđanin ili ne živite u Švedskoj, ovde kliknite radi ključnih uvodnih informacija o ovoj internet prezentaciji.

Nadam se da ćete informacije koje slede ovde otvoreno primiti, te imajte na umu da one nisu namenjene ikoga da povrede.  Briga o deci je to što me je nateralo da Vam iznesem istinu onakvu kakvu sam je ja prepoznao.


UPOZORENJE !
Ova internet prezentacija nije za decu.   Neki od materijala koji je predstavljen ovde, uzet je sa zvaničnog sajta glavne homoseksualne organizacije u Švedskoj, RFSL, koji je velikodušno sponzorisan od novca poreskih obveznika.  Ovaj materijal je po prirodi veoma nepristojan i razvratan a ovde ga predstavljamo radi sledećih razloga:
1. Ovo je primer onoga šta Šveđani moraju da trpe i finansiraju on para poreskih obveznika.  To je vrsta upozoranja onoga što se može dogoditi zemlji kada se goropadnoj sodomiji da favorizovan status.
2. Ovaj sajt namerava da razotkrije roditeljima način života od kojeg bi oni morali biti veoma motivisani da spasu svoje dete.
3. Zabrinutim zdravstvenim zvaničnicima, ovaj sajt ilustruje da je samo pitanje vremena kada će se pojaviti nova opaka bolest koja se prenosi putem seksualnih odnosa.  Kad budete videli i razumeli različite oblike analnog izvežbavanja – koje praktikuje više od dve trećine homoseksualaca – shvatićete da ono ima ozbiljne posledice po zdravlje.

Imajte u vidu da je ovaj iskvaren način života – koji je tako uočljivo i bestidno promovisan od strane RFSL-a, ne samo na njihovoj internet prezentaciji nego i u njihovim drugim rasprostranjenim materijalima – predstavljen kao deo nastavnog plana u našim javnim školama.  Kao što ćete videti prljavštine ima u izobilju. Većina ljudi smatra da je ovaj materijal, koji propagira RFSl, gnusan i odvratan.  Ali kada se ranjiva deca, koja se već muče po pitanju vlastitog polnog identiteta, vrate iz škole odu na RFSL-ov veb sajt i materijal koji vide tamo za njih ne bude ništa manje nego materijal pornografske prirode.

U slučaju da želite u potpunosti izbegnete materijale koje se odnose na RFSL, naići ćete na dovoljna upozorenja. 


Vesti:
Jedna od stavki na programu za vreme Festivala ponosa u Štokholmu prošlog leta je bila i tribina u kojoj su uzeli učešće i vođe svih političkih partija u našoj zemlji. Jedna od tema je bila od posebnog značaja za RFSL, međutim činilo se da ta tema nije bila od velikog značaja za Šveđane uopšteno. Pitanje je bilo da li dečaci trebaju biti primorani da nose suknjice dok pohađaju zabavište ili osnovnu školu. Nije slučajno to što je baš ta tema, inače za političke vođe smešna rasprava, toliko draga RFSL-u. To je zato što homoseksualna zajednica zna da homoseksualnost obično počinje sa polnom zbunjenošću još u ranim godinama. A s time što bi uveli takav program u škole tako rano, ranjivi dečaci bi mogli jednog dana i sami postati homoseksualci koji bi pojačali redove homoseksualnog lobija s novcem, uticajem i moći. Možete čitati mnogo više o polnoj zbunjenosti (početak homoseksualnosti) pod laži broj dva.

Uvod
Moje ime je Ron Linden.  Ja sam švedski građanin iz Skåne, najjužnije pokrajne naše zemlje.  Diplomirao sam inžinjerstvo na Čalmers Univerzitetu (Chalmers University) u Gotenburgu državi Švedskoj, sledile su moje doktorske studije u Americi pri Kalifornijskom univerzitetu, Dejvis (University of California, Davis), gde sam 1982. godine diplomirao.  Ali od pre nekoliko godina moj rad je fokusiran na nešto mnogo drugačije od inženjerstva.  Moja skorija istraživanja su bila u iz oblasti bihejviorizma.  Posebno sam obratio pažnju na oblast homoseksualnosti odnosno na korene i praizvor iste. Ono što sam naučio me je poprilično iznenadilo i stoji u suprotnosti s obično zastupljenim verovanjem mnogih ljudi i često je u suprotnosti s onim što se danas smatra “politički ispravno”.  Transformisalo me je iz jedne osobe koja je bila u potpunosti ravnodušna prema ovom pitanju u osobu koja je sada homofob (vidi futnotu ispod), i koja se boji strahovitog uticaja delatnosti homo lobija na našu decu.  Zato osećam obavezu da kažem i podelim s drugima – posebno s roditeljima, bakama i dekama – ono što sam naučio.  Naročito se osećam obavezan da razotkrijem tri obično zastupljene laži.  Bilo bi nemoralno s moje strane kada bih zadržao ove informacije za sebe, i na taj način uskratio priliku roditeljima, bakama i dekama da spreče homoseksualni ishod kod svoje dece i unučadi.  Kod dečaka očevi igraju veoma važnu ulogu u razvoju muškosti i na taj način sprečavaju homoseksualni ishod kod svojih sinova kada oni uđu u pubertet. Ono o čemu ću pisati ovde je zasnovano samo na istraživanju, naučno istraživačkom radu i raznim izveštajima. Izuzetak je samo poslednji link po strani, on nije baziran po religijskim niti moralnim stavovima po ovom pitanju. Staviću naglasak na homoseksualnost među muškarcima i to na slučajeve gde je dobro dokumentovan početak i razvoj takvog njihovog opredeljenja. Razvoj lezbijanstva među ženama nije u toj mori još uvek protumačen.  Stoga, ovaj sajt je namenjen roditeljima, bakama i dekama a ne ljudima koji su već razvili svoju homoseksualnost.
Ponovo, najljubaznije Vas molim: Napustite ovu internet prezentaciju ako ste se već odabrali homoseksualnu orjentaciju.

Fusnota:
Postoje dve vrste homofoba (strah od homoseksualnosti). Prva vrsta homofoba je ta koja se boji uticaja koji se vrši na decu od strane medija u smislu propagiranja i popularizacije homoseksualnosti. U ovu vrstu homofoba spadaju mnogi ljudi u našoj zemlji.

Druga vrsta homofoba je ta koja se boji ili oseća ugroženo od strane homomafije / homo lobija. Ta pretnja može uzeti razne oblike. Neki se plaše jer homomafija predstavlja fizičku pretnju po njih i njihove porodice, kao što ćete videti u primerima. Drugi su pak iskusili pretnje nenasilne prirode. Kao što ćete videti postoje i strahovanja verskih vođa da će izgubiti finansijsku pomoć vlade (ako ne pruže članstvo i zaposlenje homoseksualcima). Takođe, postoje slučajevi gde biznismeni gube mušterije jer ih je zaplašivanjem oterala homomafija. Postoje i razni drugi slučajevi gde se ozbiljni poslovni ljudi svakojakog doba plaše da ne budu obeleženi kao homofobi od strane nekih grupa ljudi ili u medijima.

Većina homofoba prve vrste je obično i homofob druge vrste, jer se boje maltretiranja u slučaju da na glas kažu svoje mišljenje u bilo kom javnom okruženju. (Ljudi koji nisu homofobi su zvani homofili te takvi ljudi nikada nisu ni homofobi druge vrste jer naravno njih ne maltretira homomafija). Ljudi koji su homofobi obe vrste (inače malobrojni) su oni koji se boje uticaja homoseksualne agende na njihovu decu, ali se isto tako brinu za svoju sigurnost i/ili karijeru jer su se usudili da na neki način oglase svoje mišljenje. Postoje naravno i siva područja između homofila i homofoba bilo koje vrste.

Nije prikladno za decu
Isto tako, materijal koji ću predstaviti ovde nije prikladan za decu. Principe koje ćete ovde naučiti trebaju biti primenjeni s decom, ali informacije ovde su isključivo namenjene vama kao roditeljima. Moja prezentacija je podeljena na sledeće delove:

1.  Koja seksualna orjentacija je najpoželjnija za Vaše dete ili unuče? Bez dovoljnih informacija o homoseksualnom načinu života, i praksama koje idu uz isti, nećete biti u stanju da shvatite do koje mere trebate da se angažujete u promociji razvoja jedne od ove dve orjentacije (homo ili hetero.  

2.  Kako možete Vi, dok se Vaše dete formira, položiti temelje njegove seksualne orjentacije koji će se razviti kada to dete uđe u pubertet? 

3.  Da li se dete rađa homoseksualno ili heteroseksualno?  Da li se opredeljenje u genima?  


SADRŽAJ

Uvod i tri dela (laži) su podeljeni u sledeće podnaslove (klikom na bilo koji deo ćete instantno biti upućeni na tu temu): 

Uvod
Reference - srodni izvori
Besplatna literatura
Turneja po Švedskoj


Laž broj 1: Heteroseksualan i homoseksualan način života su podjednako prihvatljivi.
1. Prosečan životni vek
2. Upotreba nezakonitih droga
3. Učestalost samoubistva
4. Učestalost pedofilije
5. Polno prenosive bolesti (PPB)
6. Nevernost prema partneru
7. Društvena i religijska prihvaćenost
8. Nenormalan fokus na seks
9. Rektalni problemi

Laž broj 2: Kao roditelj nemate uticaja na to koju će seksualnu orjentaciju odabrati Vaše dete kada uđe u pubertet.
1. Ubedljivi rezultati opširne istrage su potiskivani od strane homo lobija
2. Izveštaj istrage Biebera at ala (REF. 4)

3. Zaključci koji se mogu izvući
4. PARADA SRAMA
5. Više o očevoj ulozi
6. Zajedničke uloge oba roditelja
7. Napadi homo lobija na ljude koji se ne slažu s njihovom agendom u Americi
8. Napadi homo lobija na ljude koji se ne slažu s njihovom agendom u Švedskoj

Laž broj 3: Seksualna orjentacija je naslediva.  Određuju je geni.
1. Pristrasni rezultati istraživanja koje je sproveo homo lobi
2. Kalman
3. Bejli-Pilard (1991)
4. Bejli-Dune-Martin (2000)
5. Još jedno lažno istraživanje (Hamer, Hu, Magnuson, Hu and Patatuci)
6. Berman-Brukner (2001)
7. Simon LeVay (1991)
8. Roditeljska hormonalna hipoteza
9. Trend i nova homoseksualna ”istraživanja”


Uvod

Reference – srodni izvori:
U ovoj prezentaciji koristim tri vrste srodnih izvora odnosno referenci.

Vrsta 1. Kako bi glavna prezentacija zadržala kraći oblik ja sam postavio neke uvodne materijale u linkove koje ćete videti u straničnom meniju veb sajta.  Kad god videte podvučen broj (kao na primer Br 1) naći ćete dodatne informacije na tu temu time što ćete kliknuti baš na taj link ili ćete otići na meni koji se nalazi na levoj strani Vašeg ekrana, te tamo kliknete na odgovarajući broj.

Vrsta 2. Kao izvore za ovu prezentaciju sam koristio materijal iz nekoliko knjiga. Reference na ove knjige se pojavljuju u tekstu pod skraćenicom "REF." (velikim slovima), koju sledi broj pa zatim i broj strane na kojoj možete naći tu informaciju. Takođe, većina ovih knjiga ima i mnogo svojih referenci. 

Vrsta 3. Neki od izvornih materijala koje smatram veoma važnim su obeleženi sa "ref." (malim slovima) koje sledi broj.  Ovu vrstu reference takođe koristim kada pominjem neki sajt sa interneta.  Neke od ovih referenci, pogotovo te koje se odnose na RFSL-ov sajt, imaju običaj da budu povučene kad god upadnu u vruću vodu zbog njihovog tmurnog materijala.  Dakle, ne znam sa sigurnošću da li je svaki link dostupan (tj. da li funkcioniše), stoga sam ja radi Vas na internetu “zamrznuo” neke relevantne stranice.  Imajte u vidu samo da je taj materijal bio dostupan na njihom stranicama sve do marta 2007. godine.  Sve reference treće vrste imaju direktan link te je na vama samo da kliknete na ref. broj. Spisak svih vrsti referenci (“Br”, “REF” and “ref”) možete naći na linku koji se nalazi na dnu menija po levoj strani Vašeg ekrana.

Nazad na sadržaj

Besplatna literatura
Ako ste roditelj, baka ili deka, a imate dete (ili unuče) koje ima manje od šesnaest godina, kvalifikujete se da dobijete neke besplatne materijale.  Do ovih materijala možete stići tako što ćete kliknuti na link oslovljen “Besplatna literatura” na dnu Vašeg straničnog menija ili pod linkom “Kontakt” koji se nalazi na gornjem horizontalnom meniju.

Sva besplatna literatura je na engleskom jeziku.  Ti materijali koji nisu besplatni a želeli biste da ih imate, mogu biti kupljeni (na primer) na sajtu www.amazon.com.

Kontakt
Takođe možete stupiti u kontakt sa mnom putem pisma:

Ron Linden
Kungsgatan 12
211 49 Malmö
Sweden

Sweden

Nazad na sadržaj

Turneja kroz Švedsku
Planiramo da posetimo mnoge gradove u Švedskoj, te na tim sastancima planiramo i distribuciju besplatne literature.  Redosled naših sastanaka možete naći pod linkom “Tturneja” koji se nalazi na Vašem gornjem meniju.  Takođe, kada dođemo u Vaš grad, planiramo da stavimo i reklamu u lokalne novine. Međutim, dešava se i to da lokalne novine ne žele da objave našu reklamu u novinama.  Na kraju krajeva, mi govorimo o stvarima koje RFSL i njihovi simpatizeri ne žele da Vi saznate. 

Ažurirana napomena: Turneja je završena 2005. godine a sledeća nikad nije zbog pretnji homomafije u našoj zemlji. Za više informacija o turneji posetite naš gore navedeni link “homomafija”. 

Nazad na sadržaj


Počnimo sad s razotkrivanjem laži broj 1.

Laž broj 1: Heteroseksualni i homoseksualni način života su podjednako prihvatljivi  

Zašto je neophodno da razmotrimo tako rasprostranjeno homoseksualno delovanje?
U njihovoj knjizi, Posle bala: Kako Amerika ’90-ih može da pobedi svoj strah od homoseksualaca (“After the Ball: How America Will Conquer Its Fear of Gays in the ’90s” - New York: Penguin, 1989) – koja je postala i svojevrsna biblija homoseksualne agende – marketinški geniji Kirk i Madsen pišu (strana 146):
“Kada ste jako različiti, i ljudi Vas mrze zbog toga, treba da uradite sledeće: prvo nogom blokirajte vrata, time što ćete biti što je više moguće slični njima; tada i samo tada – kada je vaša mala razlika konačno prihvaćena – možete početi da uvlačite i ostale osobitosti jednu po jednu.
Zakucajte klin na uskom kraju prvo. Kao što poslovica kaže, dozvolite kamili da promoli nos pod šator i njeno telo će uskoro pratiti.”

Zatim nastavljaju (strana 155):
“Mi mislimo na preobražaj tipičnih američkih emocija, načina razmišljanja i volje, kroz isplaniran psihološki napad, u obliku naciji ponuđene propagande putem medija. Želimo da potkopamo svaki mehanizam predrasuda – da bi nas Amerika zavolela koristićemo isti proces zbog kojeg nas je zamrzela – hteli to oni ili ne.”

Kirk i Madsen dalje objašnjavaju (strana 155-156):
“U probraćanju mišljenja o homoseksualcima, mi imitiramo prirodni proces stereotipnog-učenja koji ima sledeći efekat: polazimo od osobe s predrasudama o homoseksualcima i pokušavamo proizvesti pozitivna osećanjima prema tome da je uredu biti homoseksualac time što ćemo oslabiti negativne konotacije stereotipa homoseksualca, ili zamenuti njena loša osećanja prema ovoj ”etiketi”... Dok ”salećanje” i ”tovarenje” osobe koju obrađujemo ima za cilj da se ona oseti odbačenom zbog svojih predrasuda prema homoseksualcima, u procesu ”preobraćanja” cilj je da ova osoba počne pokazivati drugima svoj pozitivni stav prema homoseksualcima time što će se početi družiti s njima. Još jednom, veoma je teško prosečnoj osobi, koja po prirodi i obrazovanju skoro
neizbežno oseća isto što vidi da njegovi drugovi osećaju, teško joj je da ne reaguje na ovakve izkalkulisane reklame od kojih klecaju kolena.

Poštujući istinite činjenice koje se navode u reklamama, Kirk i Madsen arogantno izjavljuju (strana 154):
Nema veze što su reklame same laži.
  Ne nama jer ih mi koristimo u etički dobre svrhe, da bi se suprotstavili negativnim stereotipima koji su u istoj meri laži, pa čak i više opasne.”

Ovde u Švedskoj kamila je već u potpunosti ušla u šator. U njihove laži su već uveliko poverovali naivni šveđani. Ovde je RFSL već ”uvukao i ostale osobitosti jedne po jednu”.  Jedino tako što ćete čuti opis (Vi kao roditelj), ćete dobiti i motivaciju da spasite svoje dete takvog životnog stila. Tek kad shvatite da ”su reklame laži” počećete da tražite i nalazite neophodne alatke da sprečite razvoj homoseksualnosti kod Vašeg deteta.

Hajde da uporedimo ta dva načina života.  Ali prvo moramo uspostaviti da – uprkos svih reklama RFSL-a i njihovih simpatizera – su homoseksualni i heteroseksualni ljudi jednake vrednosti.  Svi ljudi imaju jednaku vrednost. Dakle, svi treba da se usaglasimo na tome. Međutim, ako govorimo o tome koje je poželjno seksualno opredeljenje za individuu i za društvo, mišljenja se razlikuju.  Ima onih koji obrazlažu da je homoseksualni način života, sa svojim manjkom tabua i slobodom da se uživa u bilo kojoj vrsti seksa, poželjniji životni stil. Ali takođe ima onih koji veruju da heteroseksualni način života treba da bude preferiran, s individuine tačke gledišta i takođe iz društvenog aspekta.

Zbog toga ćemo uporediti oba načina života da biste Vi kao roditelj mogli i sami da odlučite poželjan ishod kod Vašeg deteta i da biste preduzeli neophodne korake u tom pravcu. Pošto govorimo o onome što Vi kao roditelj vidite kao poželjno, dotaknućemo samo to što je najbolje za Vas i Vašu decu, te se nećemo koncentrisati na uticaje po društvo uopšteno (na primer: medicinski troškovi za lečenje polno prenosivih bolesti, koliko društvo pati zbog narkomanije, koliko druge grane medicine pate zbog toga što se toliko para ulaže u pronalaženje leka za SIDU, itd.). Poređenje ova dva načina života nam otkriva sledeće:

Područje poređenja

Homoseksualci

Heteroseksualci

1. Prosečan životni vek

55 godina (muškarci)

75 godina (muškarci)

2. Korišćenje nezakonitih droga

veće

manje

3. Učestalost samoubistva

veće

17.6 (na 100K/godišnje)

4. Učestalost pedofilije

>3 do >10

1

5. Polno prenosive bolesti (PPB)

više

manje

6. Nevernost prema partneru

više

manje

7. Društvena i religijska prihvaćenost

manja

veća

8. Nenormalan fokus na seks

veći

manji

9. Rektalni problemi

više

manje


Mnoge od kategorija su zavisne jedna od druge.  Na primer: zloupotrebljavanje droga, samoubistvo, i polno prenosive bolesti sve utiču na prosečan životni vek. I u određenim društvenim i religijskim okruženjima (s malom stopom prihvaćenosti homoseksualnog načina života), učestalost
samoubistva među već ustanovljenim homoseksualcima bi mogla biti i veća, što je kompenzovano mnogo manjim procentom homoseksualaca. Drugim rečima, absolutni broj samoubistava je u takvim kulturama verovatno manji.  Ali kada osoba postane homoseksualac postoje veće šanse da on ili ona izvrši samoubistvo. Takođe, moramo imati u vidu da ovde govorimo o statističnom proseku. Drugim rečima, pričamo o verovatnoći određenog ishoda. Na primer, postoje homoseksualci koji nemaju ni jednu PPB, dok ima heteroseksualaca koji ih imaju mnogo.

Koren problema u homoseksualnom načinu života leži – osim moralnog aspekta i aspekta vernosti – u različitim oblicima analnog seksa. To je centralni deo njihovog načina života što nam dokazuje i poseban osvrt na ”Analni Priručnik” (ref. 13) koji je objavljen na RFSL-ovom zvaničnom veb sajtu. Oko dve trećine svih muških homoseksualaca se upušta u različite oblike analnih odnosa i aktivnosti.  Baš zbog ovakvog izvežbavanja proizilaze mnogi zdravstveni problemi. Samo je pitanje vremena kada će doći do epidemije sledeće opasne i kobne bolesti.

Hajde sada da u više detalja da pogledamo svih 9 područja poređenja.

Nazad na sadržaj

1. Prosečan životni vek.
Prosečan životni vek jednog heteroseksualnog muškarca je 75 godina. Doduše, ovaj podatak se zasniva na statistikama iz Amerike za sve muškarce. Dakle, nisam bio u stanju da nađem nikakve podatke koji se odnose samo na homoseksualne muškarce, najverovatnije je to radi istorijskog problema klasiranja muškaraca kao homoseksualaca odnosno zbog ljage koja je povezana s takvim načinom života. Međutim, našao sam dva odvojena izvora koja tvrde da je životni vek homoseksualca u proseku 20 godina kraći: ref.1 (Psihološki izveštaj, Psychological Reports (2005; 96:693-697) and ref.2 (1997; Međunarodni epidemološki časopis, International Journal of Epidemiology 1997; Vol. 26, 657-61) i na oba ova izvora se opozivam u ref.3 (Još jedno istraživanje potvrđuje da je životni vek homoseksualaca manji za dvadeset godina).

Nazad na sadržaj

2. Upotreba nezakonitih droga. 
Jednostavno trebamo da odemo na zvaničnu RFSL-ovu internet prezentaciju i odmah bismo shvatili koliko je široko rasprostranjena upotreba nezakonitih droga među homoseksualcima. Ako postojii jedna organizacija u našoj zemlji koja se može smatrati predstavnikom homoseksualnog društva, onda je to RFSL. Naposletku, ona i jeste organizacija koja redovno prima velikodušnu finansijsku pomoć od strane naših poreskih obveznika, kako bi mogla da finansira izradu svog veb sajta i ostale svoje delatnosti poput sojih programa za regrutaciju novih članova.  Hajde ovde da pogledamo njihov veb sajt (ref.4).  Tu možete i sami videti spisak najčešće korišćenih nezakonitih droga ali i uputstva za njihovu upotrebu. Za primer da uzmemo Ekstazi (uzgred pogrešno su napisali reč Ekstazi) koja je preovladavajuća droga na homoseksualnoj društvenoj sceni. Data preporuka za njeno korišćenje glasi: ”Pijte redovito vode ali ne i više od pola litre na svakih sat vremena”.  Zatim imaju i druge preporuke o tome kako treba konzumirati amfetamine, kokain, kristal meth, GHB, LSD, itd. Pretražio sam internet prezentacije mnogih organizacija u našoj zemlji – Nacionalna organizacija automobilista, Švedsko društvo za prevenciju svireposti prema životinjama i mnoge, mnoge druge organizacije – ali ni jedna od njih Vam ne pruža preporuke o tome kako treba koristiti nezakonite droge. Dakle, pitanje koje nam se nameće ovde jeste: “zašto postoji tako jak uzajamni odnos između nezakonitih droga i homoseksualnog životnog stila?”

Odgovor možemo naći na jednoj od strana RFSL-ovog veb sajta. Moram priznati da sam oklevao, da li uopšte da obuhvatim ovaj materijal u svojoj prezentaciji. On je stvarno odvratan većini normalnih ljudi. Ali naposletku, ovaj materijal dolazi pravo s RFSL-ovog sajta i objašnjava bolje nego bilo kakve druge reči zašto su nezakonite droge tako dominantne u njih.  Ovde na ovoj RFSL-ovoj strani internet prezentacije (ref.5) oni pišu:

“Lizanje čmara” - Felnovanje (Rimming)
Za neiniciranog učesnika, susret jezika i čmara jeste misterijozna, bolna i odvratna stvar. Međutim, za jednog iskusnog učesnika ovakvih izvežbavanja ovo je kao parče neba na zemlji.  Jedna od omiljenih poza među felnerima jeste kada jedan od njih sedi u čučećem položaju iznad lica svog partnera tako da su mu guzni obrazi u potpunosti rašireni. Na taj način, ovaj što felnuje, može dosegnuti svojim jezikom na bilo koje mesto."

Drugim rečima: “za početnika su ovakve stvari odvratne, ali za jednog iskusnog učesnika su ovakve stvari kao parče neba na zemlji”.  I sama ova činjenica – da je odvratno za početnika – objašnjava zašto se tako zgodno koriste nezakonite droge da bi olakšali ovakva izvežbavanja.  Ista stvar važi i za ostale aktivnosti u koje se upuštaju homoseksualci (uzmimo za primer takozvano “pesničenje” itd.).  Dobro je poznato i to da iskusniji stariji muškarci žele da uvode mlađe muškarce i dečake u ”misterije” različitih seksualnih praktikovanja. Kao kada je naš glavni sudija Vrhovnog suda, Leif Thorsson, platio za homoseksualne usluge dvadesetogodišnjem momku iz Štokholma (Nr 1).  Kasnije ćemo ovaj fenomen još razmatrati. Dok čitate sadržaj RFSL-ovog veb sajta polako shvatate da postoji progresija u homoseksualnim izvežbavanjima.  Gnusna i iskvarena dela od juče neće biti dovoljna i danas.

Nazad na sadržaj

3. Učestalost samoubistva.
Znamo da je stopa samoubistava među muškarcima 17,6 na 100.000 građana godišnje (4 do 5 puta veća kod muškaraca nego kod žena). Razumljivo je i to da ne postoje pouzdani podatci o tome kolika je učestalost samoubistva među homoseksualcima. Mnoga samoubistva se dešavaju među mladićima koji se muče u početnim fazama homoseksualizma, zato što njima (tragično) uopšte nije data prilika da razviju svoju muškost.  Dakle, teško je zaključiti koji je pravi razlog samoubistva među adolescentima. Međutim, rađena su razna istraživanja o neuspelim pokušajima samoubistva gde je naravno osoba preživela i mogao bi se utvrditi uzrok tog pokušaja (ref.6; "Odnos između rizika samoubistva i seksualne orjentacije: rezultat je studije koja se zasniva na populaciji”). Sva istraživanja odlučno ukazuju na to da je mnogo veći procenat pokušaja samoubistava kod muškaraca homoseksualaca i kod adolescenata. Neki od glavnih uzroka emotivne traume povezane sa samoubistvima homoseksualaca su:

1). Kada “pre-homoseksualni” dečak uđe u pubertet on je već u svom životu pretrpeo mnogo odbačenosti od strane njegovih muških vršnjaka.  Dok je odrastao često se osećao da nije poput ostalih dečaka.  To je već samo po sebi izazvalo emotivne traume u njemu.  Tu je njemu hitno potrebna pomoć drugog čoveka (ili ljudi) da bi potvrdili i uverili ga u njegovu muškost. A umesto toga, to dete i previše često tada primi RFSL-ovu propagandu koja ga odvlači sve dublje i dublje u homoseksualni način života.

2). Ako on tada ”izađe” kao homoseksualac najčešće trpi još prezira i odbačenosti od strane mnogih ljudi. Može čak da se desi da ga odbaci i jedan od članova njegove porodice.  Nažalost, u tim situacijama čak i mnogi članovi crkve ne znaju kako da pruže adekvatnu pomoć. Čak i da se desi da naiđu na potpunu prihvaćenost, mnogi muškarci homoseksualci nikada neće biti srećni jer duboko u sebi osećaju da ima nečeg neprirodnog u vezi njihovog načina života, te da nešto nije u redu s njima. 

3). Kada osoba dalje napreduje u homoseksualnom načinu života ona otkriva da on ne može nikada da ih odvede do istinitog zadovoljstva. Pošto je to protiv prirode nikada neće doći do emotivnog zadovoljstva.  Te ono što je palilo juče, danas više ne i obično tada dalje napreduju u još perverznija dela i osećaju se još nezadovoljnijim.. 

Postoji laž koja je plasira visoko na homoseksualnoj agendi, a to je da bi nas potpuna i nerezervisana tolerancija i prihvaćenost dovela do smanjenog broja samoubistava.  Možda bi se sama stopa (ili učestalost) malo smanjila. Ali to takođe vodi do toga da bi još više dečaka razvijalo svoju homoseksualnost. Roditelji bi to smatrali potpuno normalnom i prirodnom pojavom te se ne bi radili to što je u njihovoj moći da je spreče. Znači, iako bi se učestalost samoubistava malo smanjila, činjenica je da bi se na taj način mnogo više dečaka uvuklo u homoseksualni način života te bi ipak ukupan broj samoubistava narastao.

U ovom kontekstu bih želeo da malo više objasnim koji su to adekvatni stavovi koji bi heteroseksualci trebali da imaju prema homoseksualcima. Od svih i-mejlova koje sam primio kroz kontakt na ovoj internet prezentaciji, jedan gospodin (izgleda hrišćanin) je napisao: “Zar nije problem to (s hrišćanske tačke gledišta) što oni koji su se najviše napatili zbog vlastitog nesrećnog detinjstva (na primer: odsustvo oca) su takođe oni za koje postoji i najveća verovatnoća da će i sami razviti homoseksualnost. Moje pitanje je kako da pokažemo hrišćansku ljubav i brižnost osobi koja je homoseksualac, kada je to toliko teško?”

Ovde je očigledno šta je pisac želeo da kaže. Kada adolescent pokaže da ima pre-homoseksualne tendencije, a mi znamo (ili imamo povoda da verujemo) da iste vuku korene iz neadekvatnog odgoja deteta, zar ne bismo trebali da da mu/joj pomognemo da prihvati homoseksualni način života. Postoje dva suštinska pitanja koja se obuhvaćena doprinosom ovog pisca: a) Naši stavovi i b) Pitanje poštenja u odnosu na celu stvar.

a) Naši stavovi
Odgovor (s moje tačke gledišta) ima veze s tim da li individua veruje da je homoseksualnost nešto što je nasledno (da je ona u genima) te se zbog toga ne može ništa uraditi u vezi nje.  Mnogi ljudi (verovatno većina u mnogim zapadnim zemljama) su podlegli ovakvim dezinformacijama – koje tako uspešno plasira homo lobi – veruju da izražavaju ljubav i brižnost time što omogućavaju i podržavaju homoseksualni način života.  Ali oni koji ne prihvataju da je homoseksualnost nasledna, i da ne može da se uradi ništa u vezi nje, imaju drugačiji odgovor. Kada shvatite da je to nešto što može biti sprečeno, pa čak i ”lečeno” ako se razvije, vaši stavovi i dela će biti mnogo drugačija.  Više Vam to neće biti pitanje pokazivanja sažaljenja prema nesretnim homoseksualcima, nago će postati jako i istinito saosećanje koje ima za cilj da spreči ovakav ishod kod jednog dečaka ili devojčice, i da (u slučaju da se homoseksualnost razvila) osobi pomogne kako bi se oslobodila mreže ovako nemoralnog načina života.

Ova misao je dobro iskomunicirana dirljivom pričom o ”Rendiju” u Čak Kolsonovoj knjizi Dobar život. S dozvolom Zatvorske zajednice (Prison Fellowship), ovo poglavlje (koje nosi nalov “Moralnost i prirodni red”) je prevedeno na Švedski i dostupno Vam je ako ga zatražite od nas. Za informacije o tome kako da naručite ovaj materijal pogledajte stranični meni pod linkom ”Besplatna literatura”.  Ako razumete engleski ja Vam toplo preporučujem da kupite tu knjigu (Dobar život od čak Kolsona, osnivač i predsedavajući uspešne Zatvorske zajednice).

Dakle, sve se svodi na sledeće: Da li verujete da je homoseksualnost nešto što se može sprečiti i ”lečiti” ako se razvije?  Baš ovom pitanju su posvećeni dole navedeni segmenti moje prezentacije, odnosno laž 2 i laž 3, koji će Vam pomoći da razumete zašto homoseksualnost može biti sprečena.  Takođe ćemo razmotriti i to, zašto je toliko važno homo lobiju da Vi ne saznate ove informacije.

b) Pitanje poštenja u odnosu na celu stvar
Istina je da nije pošteno to što neki dečaci imaju veoma brižan odgoj uz oca (ili drugog bliskog muškarca) koji mu daje neophodnu potporu u razvoju njegove muškosti, dok neki drugi dešak nema takav uzor.  U detinjstvu su neki jadni dečaci čak bili seksualno zlostavljani, a to ostavlja velike posledice koje traju ceo život.  Ovakva tragična situacija bi trebala da ispiriše brižne ljude, a posebno muškarce, da uzmu tog nesrećnog dečaka ”pod svoje krilo” i da mu pruže emotivnu podršku koja mu je tako očajno potrebna od strane drugog muškarca.  Ali da biste uopšte učinili nešto povodom toga morate prvo da shvatite da uz Vaš napor može doći do promene. Stvarno možete sprečiti homoseksualni ishod kod deteta. Ako ne pokušate i ako Vam nije stalo da to sprečite, zbog lažnog razloga da su neka deca genetski predodređena da postanu homoseksualci, Vi biste na taj način potvrđivali najveću tragediju u našoj zemlji danas. Ovo se mora promeniti da bi se suprotstavili zlim dezinformacijama koje seju grupe poput RFSL-a. Oni žele da se njihovi redovi popune, te svakodnevno regrutuju nove mlade članove, odnosno one koji su najranjiviji. Oni dobro znaju da za svakog adolescenta koji im se pridruži dobijaju i određen broj simpatizera jer taj novi član sa sobom obično povlači svoju porodicu i prijatelje koji se saosećaju s njim te i sami onda počnu da odobravaju taj način života.  A brojevi znače odobravanje i političku moć.

Nazad na sadržaj

4. Učestalost pedofilije.
Pukom intuicijom mnogi ljudi podrazumevaju da je učestalost pedofilije mnogo veća kod homoseksualaca nego li kod heteroseksualaca.  Naravno ukupan broj slučajeva pedofilije je mnogo veći kod muškaraca heteroseksualaca – i to sa devojčicama.  Ali učestalost je mnog veća kod muškaraca homoseksualaca i to najmanje tri puta a ponekad i do deset puta ili čak i više. Pošto je pedofilija još uvek ilegalna, kad god se takav slučaj istražuje veoma je teško da se tačno utvrdi da li je krivac homoseksualac ili heteroseksualac.  Krivac koji je homoseksualac bi najverovatnije skrivao svoje seksualno opredeljenje. Ali mi možemo da pogledamo vrstu pedofilije koja nam je pristupačna i onda da primenimo logični način razmišljanja.  Skoro u svim slučajevima muškarci su krivci za zlostavljanje dece. Žene uglavnom ne pate toliko od ove izopačenosti. Kada žene zlostavljaju, a i to se događa, mediji pokazuju više interesovanja mučnim aspektima zločina nego užasavanju od samog silovanja.

Svaki slučaj, u kome je dečak seksualno zlostavljan od strane muškarca, je po prirodi homoseksualni čin bez obzira na to da li je sam prestupnik homoseksualac. Pomislite samo na katoličke sveštenike koji su zlostavljali decu. Očigledno je da imaju homoseksualne tendencije čak iako oni sami nikada ne bi priznali da su homoseksualci. U skladu s time, maltene svi slučajevi u kojima su zlostavljane devojčice su po prirodi takvi da se mogu klasifikovati kao zločin heteroseksualne pedofilije. 

Dakle, iz ovoga proizilazi da možemo dobiti neki uvid u situaciju ako pogledamo procentualni odnos zlostavljenih dečaka s procentom zlostavljenih devojčica. Imajmo takođe u vidu da su uglavnom manje prijavljivana zlostavljanja dečaka od strane muškarca nego zlostavljanje devojčica od strane muškarca. Trebamo napomenuti da postoje i prestupnici koji su biseksualci te seksualno zlostavljaju dečake i devojčice.  Statistike nam otkrivaju da da je seksualno zlostavljanje dečaka samo malo ređe nego seksualno zlostavljanje devojčica iako ima oko 25 do 50 puta više muškaraca heteroseksualaca nego muškaraca homoseksualaca u sveukupnom stanovništvu. 

Čak je i politički ispravna liberalna medijska kuća poput Los Anđeles Tajmsa morala da prizna ovakvu činjenicu. Oni su 25og-26og Avgusta 1985. godine objavili svoju anketu koju su sproveli širom Ameirke i prilikom koje su intervjuisali 2.628 punoletnih osoba. Punih 27% žena i 16% muškaraca su potvrdili da su bili seksualno zlostavljani kao deca.  Drugim rečima, samo oko 1,7 puta (=27/16) više devojčica nego dečaka je bilo zlostavljeno.  Pošto je 25/1,7=14,7 i 50/1,7=29,4 iz ovoga sledi da su muškarci homoseksualci između 14,7 i 29,4 puta verovatniji da postanu pedofili nego heteroseksualni muškarci.  Ovakva gruba analiza, kao što sam naveo gore, se zasniva na predpostavci da su svi prestupnici bili muškarci. Međutim, u istraživanju LA Tajmsa 7% devojčica je bilo zlostavljano od strane žena i takođe je 7% dečaka bilo zlostavljeno od strane žena.  Dakle, imamo 93% muških prestupnika u odnosu na malo pre kalkulisanih 100% od ukupnog broja svih predstupnika.  S ovom ”ispravkom” su došli do saznanja da su 4 od svakih 10 slučajeva zlostavljanja u ovoj istrazi počinili homoseksualci.  Dakle, kada 40% podelimo s 2-4% homoseksualne populacije, matematika je sledeća, između 10 (=40/4) do 20 (=40/2) puta je verovatnije da će bilo koji muškarac homoseksualac postati pedofil nego bilo koji heteroseksualni muškarac.  Ovo je prikladno i ”neprilagođenim” ciframa od gore (14.7 do 29.4 puta verovatnije).  Time što ćete (Laž 1-1) kliknuti ovde imaćete pristup ovim i mnogim drugim istraživanjima na ovu temu.

Ovde bi morali da zabeležimo još jednu stvar.  Mnoge od statistika koje koristimo, kao na primer u prethodnom istraživanju, su zasnovane na podacima pre nego što je došlo do eksplozije homoseksualizma do koje je došlo zbog medija i njihove popularizacije ovakvog načina života.  Danas, procenat homoseksualaca najverovatnije prevazilazi istorijsku cifru od 2%-4% sveukupne populacije.  Stoga – primera radi – ako procentualno ima između 4% i 8% homoseksualaca te to primenimo na istu bazu podataka, rezultati se smanju, ako podelimo sa dva od 10-20 puta dobićemo između 5-10 puta veću verovatnoću pedofilije kod homoseksualnih muškaraca.  Naravno ovakve kalkulacije nam mogu dati samo približne cifre.  Tako je jer dok se procenat homoseksualaca sveukupnog stanovništva povećava, u skladu s time se povećava i ukupan broj slučaja pedofilije koju su izvršili homoseksualci. Iz svega ovoga možemo zaključiti da je verovatnoća uvek nekih 10-20 puta veća će muškarac homoseksualac a ne heteroseksualac postati pedofil.

Gledajući brojke očigledno je da većina homoseksualaca nisu pedofili. Dakle, biti deo grupe ljudi koji imaju tako veliku učestalost pedofilije jeste (potpuno razumljivo) veoma uznemiravajuće za one homoseksualce koji nisu pedofili.  Ovo je slično situaciji sa Severno američkom muškarac – dečak lubavnom asocijacijom (“North American Man-Boy Love Association”, NAMBLA) koja predstavlja sram za mnoge homoseksualce koji nisu pedofili.  Međutim, prihvaćenost pedofilije postepeno raste i polako ali sigurno biva prihvaćena od strane našeg nemoralnog društva. Znači, neće proći puno vremena i NAMBLA više neće predstavljati sramotu njihovog pokreta. 

Hajde sada da pogledamo neke primere, pa ću zatim ću predstaviti moju sopstvenu statističku analizu o obimnom istraživanju interesantne baze podataka.

4:1. U izjavi, koja se nalazi na RFSL-ovom veb sajtu, ispoljava se divljenje starijim muškarčima koji imaju seksualne odnose sa mladim dečacima.  Tamo piše: ”U drevnoj Grčkoj ljubav između starijih muškaraca i mladih dečaka je bila veoma cenjena.” Za više informacija o ovome kliknite ovde (Nr 2).

4:2.  Nije tajna ni to što je Tajland – sa svojom ozloglašenom prostitucijom dece - It’s no secret that just Thailand - with its infamous child prostitution – tako popularna putna destinacija među muškarcima koji su homoseksualci.  Na ovoj strani punoj informacija (ref.8) – koja je upućena homoseksualcima – možemo pročitati zašto je ta zemlja tako popularna. Evo jednog dela:

O gej sceni.
Mi želimo i imamo nameru da vaš boravak ovde u našoj gej zajednici bude što lepši i udobniji. Mnogi gosti su već upoznati s gej životom u Puketu, ali za one koji istražuju po prvi put evo nekih stvari koje bi želeli da podelimo s Vama.

Imajte na umu da su tajlandski muškarci radni ljudi i da je Vaše zadovoljstvo i sreća u stvari njihov prihod. Ako neko vreme razgovarate s čovekom u kafiću, častite ga pićem, ostavite mu napojnicu, ili i jedno i drugo.
Kao u svugde u svetu naćićete različite tajlandske muškarce: muževne muškarce, izfeminizirane muškarce, i ženskaste-dečake. I nemojte se iznenaditi što su neki od tajlandskih muškaraca strejt ali ipak izlaze i zalaze s gej-turistima...
(komentar: Sve ih nazivamo tajlandski muškarci iako su mnogi od njih još uvek samo dečaci).

Patong ima klubove s kabare predstavama gde nastupaju go-go dečaci, takođe ima seksi predstava ali i barova i restorana a skoro sva mesta posećuju i tajlandski muškarci koji rado odu s gostima. Ako Vam se dopadne neki tajlandski muškarac saznajte preko kapetana ili gazde da li on govori engleski. Uvek je najbolje da budete potpuno otvoreni u svojim namerama, sa tajlandskim muškarcem i sa gazdom lokala. Saznajte šta taj tajlandski muškarac voli ali i šta ne voli. Takođe saznajte da li je on spreman s Vama da provede celu noć ili samo neko kraće određeno vreme. Ako u napred ne utvrdite ove stvari lako može doći do zbunjenosti ali i razočarenja. Uvek postoji određena tarifa koju morate platiti vlasniku lokala gde radi Vaš tajlandski muškarac, kod te cene nema cenkanja. Neka fleksibilnost može postojati u isplati tajlandskog muškarca kojeg ste izabrali. Usluge tajlandskog muškarca mogu obuhvatati, samo seks, jedno zajedničko noćenje ili ćete se možda odlučiti da ga punovremeno angažujete tokom celog Vašeg boravka tamo. Molimo Vas da poštujete i njegov privatan život s obzirom na to da on možda ima neku porodicu i prijatelje kojima bi eventualno morao da posveti barem malo vremena svaki dan. Isplata može da se odradi na kraju vaše avanture, ali je možda preporučivije davati neke pare kako vreme odmiče...

Tajlandski muškarci koje ćete upoznati ovde, kao i svuda u svetu, imaju različite namere zbog kojih žele da Vam se predstave. Možda u Vama traže ljubav, zadovoljstvo seksa, novac ili pak kombinaciju sve tri navedene stavke.
Mi kao zapadnjaci-homoseksualci obično iznalazimo razne kontakte radi seksa ili možda radi potrage za ljubavi ali obično nismo spremni da za to bude potreban novac. Ovde je to stvarnost. I bez obzira na to da li Vi želite da budete deo toga ili ne, znajući ove stvari će Vam najverovatnije olakšati Vaš boravak ovde…
Nadamo se da ćete imati prijatan boravak ovde, te da će Vam naš doprinos ovim informacijama osigurati još bolji provod.”

Još da dodamo, da posle cunamija koji je pogodio Tajland, homoseksualna zajednica tamo je morala da odloži svoj veliki gej festival u Puketu. Ta informacija, koja je objavljena na RFSL-ovom sajtu, je donela mnogo razočarenja i u ovdašnjim gej krugovima.

4:3. Holandija i Belgija su zemlje koje su poznate po tome što redovito smanjuju ”godinu pristanka” za seksualne odnose između odraslih i dece (trenutna granica je 12 godina). Zgob te činjenice se nismo puno ni iznenadili da je Bo Svenson – glavni sudija Vrhovnog suda Švedske i očigledan zastupnik trgovine seksom – u korak pratio Belgijski pravni sistem. On je podrobno razgovarao o ovome u interviju gde je otvoreno branio svog drugara iz Vrhovnog suda, Leifa Thorsona, koji je platio je platio za seksualne usluge jednom studentu dečaku u Štokholmu. (Br 1).

4:4. Nedavno je Homoseksualni časopis objavio posebno izdanje koje je bilo posvećeno Tribini o pedofiliji”.  Izdavač, Džon DeCecco, je takođe član izdavačkog odbora Pedike: Pedofilijskog časopisa. To je holandski časopis koji promovira ”izučavanje pedofilije” u pokušaju da društvo prihvati bude tolerantnije prema njoj.  Ovo posebno izdanje se odnosi na esencijalnu, uticajnu i rastuću granu homoseksualne zajednice koja ne krije niti osuđuje pedofiliju (REF.1 strana 63).

Homoseksualni lobi uvek želi da naglasi da u društvu ima više heteroseksualnih nego homoseksualnih pedofila.  Ako govorimo o ukupnom broju takvih zločina onda je to istina. Međutim, naivna javnost se jednostavno zadovolji s tom informacijom. Ali ako pogledate učestalost pedofilije, videćete da je homoseksualna pedofilija mnogo češća. Otprilike 10 puta.

Razlog velikih razlika od jednog do drugog istraživanja – kao što smo već napomenuli – je taj što je veoma teško utvrditi tačne brojeve u bazi podataka.  Zbog toga neki ljudi ne veruju ove činjenice koje ukazuju na ovu povećanu učestalost pedofilije među homoseksualnim muškarcima.  Ali sve studije jasno ukazuju na isti trend.

Da se razumemo, postoje istraživanja koja se kotiraju u donjem zoni faktora 10. Jedno takvo istraživanje (REF.1 stana 64-65 i ref.9), je utvrdilo da ima 36 puta više muškaraca heteroseksualaca nego muškaraca homoseksualaca. Ali, broj ukupnih seksualnih zlostavljanja od strane heteroseksualaca je bio ”samo” 11 puta veći nego ukupan broj seksualnih zlostavljanja koja su počinili homoseksualci.  Dakle, prema tome postoji samo oko 3 puta veća verovatnoća (=36/11) da će muškarac homoseksualac a ne muškarac heteroseksualac postati pedofil.  Da pomenem još jedno istraživanje koje je sprovedeno 1988. godine a objavio su ga Bredford, Blomberg i Bourget u Psihijatriskom časopisu Otova univerziteta (ref. 10).  Oni su zaključili da su za između 19% i 33% sve prijavljene pedofilije krivi baš muškarci koji su homoseksualci.  Imajuči u vidu činjenicu da su 3% svih muškaraca homoseksualci, ”prezastupljenost” pedofilije među homoseksualcima jeste između 6 (=19/3) i 11(=33/3) puta češća nego li učestalost pedofilije među heteroseksualcima.

Važno je da se setimo da je od 1973. godine kada je APA izjavila da je homoseksualnost normalno ponašanje (vidi Laž 2 pod poglavlje 1 ispod), čini se da su discipline poput psihologije i psihijatrije preplavljene homoseksualcima koji imaju posebnu agendu. Stoga je za očekivati da su studije koje su obavljene u skorije vreme (posebno one koje su sprovodili homoseksualci) pune predrasuda i često puta se sprovode u potpunom odsustvu intelektualne iskrenosti u oblasti ”istraživanja” homoseksualizma. Kod Laži broj 3 možete videti par primera. Dakle, ne treba uzeti zdrave za gotove studije koje su u današnje vreme sprovedene u oblasti pedofilije među homoseksualcima.

REF.2 strane 121-140 nabrajaju i više od desetak renomiranih studija i izveštaja koji svi do jednog ukazuju na to da je primetno veća učestalost pedofilije među muškarcima koji su homoseksualci.  Takođe bih želeo da Vam predložim i sledeću referencu [ref.38] (Izveštaj: pedofilija je češća među 'homoseksualcima' – Istraživanje koje otkriva 'tamnu stranu' homoseksualne kulture).  Detaljna analiza opsežne baze podataka (iz 12 Sjedinjenih Američkih Država između 1991. i 1996. godine), koju je objavio državni Biro pravde 2000. godine  (ref.11 i ref.12), predlaže da je stvarni odnos učestaloste pedofilije među muškarcima koji su homoseksualci i heteroseksualci 10:1 (Nr 3).

Nazad na sadržaj

5. Polno prenosive bolesti (PPB)
Infekcija HIV virusom svakako da je bila u centru pažnje poslednje dve i po decenije od kada je i počela ta bolest da se širi iz “homoseksualnih kupatila” u Nju Jorku 1981. godine a odmah zatim i u San Francisku.  Izuzetno opasno i samouništavajuće praktikovanje homoseksualnih odnosa je bio glavni pokretač epidemije u ranim fazama.

U vreme kada se ta bolest pojavila bila je poznata pod imenom IPPH (Imuni poremećaj povezan s homoseksualcima, na engleskom: GRID / Gay-Related Immune Disorder).  Ali je veoma ubrzo nakon toga homoseksualni lobi – pošto je odjednom postao veoma uticajan – uspeo da promeni ime u SIDA/AIDS (sindrom stečene imunodeficijencije).  Danas su svi upoznati s ovom tragičnom i širom sveta rasprostranjenom HIV/AIDS epidemijom.

Ali osim HIV/GRID/AIDS postoje mnog druge PPB. Jedna od njih je HPV (humani papillomavirus), odnosno to je ime koje se odnosi na nekih 70-ak različitih vrsti virusa.  Studija koja je obuhvatila muškarce homoseksualce i biseksualce iz San Franciska je pokazala da su HPV-i skoro univerzalna stvar među svim muškarcima koji su HIV pozitivni a čak je 60% prisutna kod onih homoseksualcima i biseksualcima koji su HIV negativni.  Neke druge PPB (Gonorea, Sifilis, Kaposiev Sarkom, itd.) su mnogo češće pojave muđu muškarcima homoseksualcima.  Takođe je hepatitis B mnogo češći kod homoseksualaca nego kod heteroseksualaca.

Postoje dva suštinska razloga zbog kojih se PPB tako brzo šire među muškarcima homoseksualcima:

5:1. Učestalost analnih seksualnih odnosa je veoma visoka kod homoseksualaca.  Prema jednom izveštaju (ref.13): [Povećan broj slučajeva nezaštićenog seksa i Rektalne gonoree među muškarcima koji praktikuji seksualne odnose s muškarcima (MSM) San Francisko, Kalifornija, 1994-1997, Nedeljni izveštaj o mortalitetu i učestalosti prenosivih oboljenja, Centar za kontrolu i prevenciju bolesti, Januar 29,1999,45] kaže da je procenat upražnjavanja analnih seksualnih odnosa među muškarcima (MSM) porastao sa 57,6% na 61,2% u periodu od 1994. do 1997. godine. Potrebno je samo da pogledate RFSL-ov “Analni priručnik” – koji je tako odvažno predstavljen na njihovom veb sajtu (ref.14) – i odmah ćete shvatiti koliko je rasprostranjeno ovakvo izvežbavanje muđu muškarcima koji su homoseksualci. 

Analni seksualni odnosi prenose PPB na mnogo višem nivou nego što to čine vaginalni seksualni odnosi. U studiji koja je objavljena u Novo engleskom medicinskom časopisu kaže da je “verovatnoća prenošenja HIV-a u nezaštićenoj primljnoj analnoj penetraciji je između 0,008 i 0,032, ili između 1 u 125 i 1 u 31” (REF.2 strana 71-72).  U poređenju, verovatnoća prenošenja HIV-a nezaštićenim vaginalnim seksualnim odnosom je “samo” između 0,0005 i 0,0015 ili između 1 u 2000 i 1 u 666.  Dakle, analni seksualni odnosi su između 5 i 64 puta rizičniji nego vaginalni seksulani odnosi.

Ali ovaj virus se ne prenosi samo putem krvi ili ostalih tečnosti koje luči organizam.  U publikaciji “Analno zadovoljstvo i zdravlje” (Džek Morin, Analno zadovoljstvo i zdravlje: Vodič za muškarce i žene, San Francisko, Daun Ter Pres, 1998 s. 220) kaže: “Seksualne aktivnosti pružaju mnoge prilike da se male količine fekalija nađu u ustima seksualnog partnera. Najneposredniji način je putem oralno-analnog kontakta”.

5:2. Velik broj partnera među muškarcima homoseksualcima. Opet se osvrćemo na RFSL-ov veb sajt da vidimo neke od takvih slučajeva i da vidimo na kakav su rizik spremni homoseksualci samo da bi uživali u nezaštićenom seksu (ref.15).  Tamo neko piše: ”Mi se međusobno volimo, testirali smo se i jesmo HIV negativni.  Mi se međusobno jebemo ali kada to činimo s drugima obavezno koristimo kondome. Nagođena sigurnost funkcioniše samo ako se na to slože oba partnera koji su se testirali dva puta (mora proći tri meseca od prvog do drugog testiranja) i oba puta su bili HIV negativni, pod uslovom da u međuvremenu praktikuji samo zaštićeni seksualni odnos. Potrebno je oko tri meseca da se formiraju anti-tela.  Zatim se morate složiti oko toga koja se pravila primenjuju kada se sretnete s nekim sa strane. Ako biste se uvek jebali s drugima koristeći kondom te Vam se desi da to ne učinite odmah recite svom partneru da ste praktikovali nezaštićen seks, e to je dobar dogovor.”

Nazad na sadržaj

6. Nevernost prema partneru.
Prosečan broj partnera za čitav život je oko 50 za muškarce homoseksualce a oko 4 za muškarce heteroseksualce (REF.1; strana 54).  Opet, ovakav prosek nam ne govori da postoje i homoseksualci koji su verni svom partneru (iako možemo reći da je to veoma retko pa čak i nemoguće da to bude za ceo život) ali da postoji i heteroseksualci koji su promiskuitetni.  U poslednjih 12 meseci, broj partnera je bio 8 među muškarcima homoseksualcima a 1,2 među muškarcima heteroseksualcima.  Analni seksualni odnosi su u poslednjih 12 meseci dostigli 65% među muškarcima homoseksualcima (MSM ili muškarci koji imaju seksualne odnose s muškarcima) i 9.5% među muškarcima heteroseksualcima (MSŽ).

Osim mnogo većeg rizika od dobijanja PPB kod homoseksualnih muškaraca (vidi gore) visoki stepen nevernosti u njihovim odnosima često rezultira u dodatnoj emotivnoj traumi za jednog od njih kada se to partnerstvo prekine.  Naravno postoje i velike emotvne traume ako se taj par odluči da usvoji dete.  Dakle, osim velikog rizika same pedofilije, ovo je takođe postala surova stvarnost za naše najmlađe, jer je švedski parlament ("Riksdag"), jednim veoma sramotnim činom, legalizovao usvajanja dece od strane homoseksualnih partnera. (Vidi “Paradu srama” pod Laž 4.2 ispod). 

Nazad na sadržaj

7. Društvena i religijska prihvaćenost.
Iako deo sve manje manjine, postoje još uvek šveđani koji ne smatraju da je homoseksualni način života podjednako prihvatliv. Zbog dva razloga:7:1  Neki šveđani preziru činjenicu da (u proseku) su cene u zdravstvu i porezi mnogo veći zbog homoseksualne zajednice. Visoke cene lečenja SIDE, ostalih PPB i narkomanije oduzimaju moć finansijskih resorsa koji bi inače lakše izlazili u susret drugim društvenim programima i naučnom istraživanju. 7:2. Neki ljudi u švedskoj – uprkos mnogim promenama u stavu društva u poslednjih par decenija – još uvek poštuju svoje religijske korene koji određuju njihovo mišljenje o homoseksualnom načinu života. Hajde da pogledamo koje stavove po ovom pitanju imaju tri najuticajnije religije u našem društvu danas.

ISLAM
Islam – verovatno već najveća religija u Švedskoj (barem koliko se tiće njihovog ispoljavanja religioznosti) – imaju jasne zabrane homoseksualnog načina života:

(Koran 4:16)
Ako dva muškarca među Vam imaju neprirodnu žudnju (uzbuđenost) jedan prema drugom, obojica će biti kažnjeni
.

(Koran 27:55)
Zar biste radije prišli s žudnjom muškarcu nego ženi. Ne, vi ste neuk narod.

JUDEO-HRIŠĆANSTVO
Obe ove svetske religije tradicionalno osuđuju homoseksualizam. Rekavši to, moramo prepoznati i činjenicu da je većina hrišćana danas (s izuzetkom katolika) promenilo svoju religiju te prihvataju homoseksualizam. Ako želite da vidite kako se to dogodilo za manje od tri decenije kliknite na sledeći link (Br. 6; Reakcija na navalu homoseksualizma od strane religijskih grupacija).  Uprkos sve većoj prihvaćenosti, sve tri glavne religije u Švedskoj – barem suštinom njihovih vrednosti i istorijskim svetim dokumentima – osuđuju homoseksualni način života.  Stoga, ako se ispostavi da Vam je dete homoseksualac on ili ona će se najverovatnije teže uklapati barem s nekim ljudima u društvu.

Nazad na sadržaj

8.  Nenormalan fokus na seksu.
Uopšteno homoseksualcu seks zauzima veoma važno mesto u životu. Kada adolescent, bilo koje orjentacije, postane seksualno aktivan, obično postoji povećano interesovanje za seksom. Dok se ovaj fokus kod heteroseksualaca smanjuje s brakom i otpočinjanjem porodice, kod homoseksualca on postaje abnormalan te jača intenzivitet i oblast dejstva.  Garant nikada niste videli da neka heteroseksualna organizacija slavi svoju orjentaciju u Štokholmu time što je organizovala “Strejt paradu” te pred Kraljevskom palatom pokreću svoja tela na taj način da asocira na jebanje.  Osoba koja je heteroseksualac ima toliko drugih stvari i obaveza koje okupiraju njen život.

Nazad na sadržaj

9. Rektalni problemi.
Čak i kada se koriste kondomi koji treba da smanje rizik zaraze nikim virusom i/ili bakterijom (vidi gore), analni seksualni odnosi ipak uzrokuju povrede; posebno osobi koja biva analno penetrirana.  Rektalni sfinkter je stvoren tako da može da se rastegne toliko da ispušta dalje tvari koje dolaze iz creva. Dakle penis pritiskom može veoma povrediti sfinkter.  Još gore je i uobičajeno izvežbavanje “pesničenja” koje je takođe opisano u RFSL-ovom “Analnom priručniku” (ref.5)

“Pesničenje”
Jebanje pesnicom jeste napredna tehnika seksa, ona podrazumeva stavljanje cele šake u nečije dupe.  Davati pesnicu ili primati je, zahteva puno znanja u kombinaciji sa smirenošću, odgovornosti i savesnosti. To je pitanje praktikovanja i smelosti.  Staviti svoju pesnicu u dupe drugog čoveka jeste privilegija. Onaj što prima pesnicu ukazuje na to da Vam veruje, što znači da Vi morate poštovati njegovu ranjivost.
Dobar pesničar je u potpunosti fokusiran na svog partnera i predusetljiv je njegovim reakcijama.  Poenta je da onaj koji prima pesnicu bude opušten i da se zanese te da se ne fokusira na to kako treba da mu se otvori analni kanal.  Ako ste početnik predlažemo Vam da nađete iskusnog pesničara da Vas pouči ovom veštinom.  Evo još par predloga:
* Pripremite se time što ćete isprazniti Vaša creva.
* Izbegnite povrede tako što ćete podseći svoje nokte. Skinite narukvice prstenje i tome slično.
* Koristite gumene rukavice
* Nikada ne koristite istu rukavicu na dve osobe – Promenite je.
* Koristite puno podmazivača, poželjno je da budu na bazi silikona.
* Ako koristite podmazivač koji je na bazi vode, imajte pri ruci čašu vode tako da možete po potrebi svoju ruku i u nju zamočiti.
* Izbegavajte felnovanje posle pesničenja.
* Prvo se ližite i jebite.  Zatim se pesničite.”
(Kraj citata s RFSL-ovog veb sajta.)

Zato, čak i kada se koriste kondomi kako bi se smanjio rizik od virusa i bakterioloških infekcija (vidi gore), analni seksualni odnosi mogu naneti povrede i to uglavnom čoveku koji biva penetriran. Često dolazi do "rektalne neumerenosti" kao i do kancera analnog kanala.  Membrana koja okružuje rektum je gotovo uvek oštećena. Čak i da nije došlo do velike povrede, pojave se male (ponekad mikroskopske veličine) pukorine u rektalnoj membrani, što omogućava neposredan prenos bakterija u krvotok.  Stoga, iako verni homoseksualni partneri imaju manje šanse da se zaraze AIDS-om (zbog njihove vernosti i poverenja) oni se često upuštaju u ovakve aktivnosti te su tada veoma ranjivi na druga ozbiljna.

Oni su obično žrtve drugih ozbiljnih – ponekad i smrtonosnih – infekcija koje su uzrokovane fekalijama koje ulaze u krvotok.  Ove bolesti obuhvataju hepatitis B ali i druge neuobičajene infekcije kao što su Šigela, Gardia Lamblia, za koje se danas kaže da su Homoseksualni crevni sindrom, HCS ("Gay Bowel Syndrome, GBS)" [REF.2; strane 80-82].  Članak u časopisu [F.N. Judson, "Polno prenosivi virus hepatitisa i trbušni patogeni", Urološka klinika severne amerike 11,. Br.1 (Februar 1984), str.177-185] opisuje ovo na sledeći način:

“Zbog većeg broja seksualnih partnera ali i seksualnih izvežbavanja kao što su felnovanje i analni seksualni odnosi, homoseksualci imaju velike verovatnoće da budu zaraženi hepatitisom B, amebama, šigolom, kampilobakteriozaom, ali i anorektalnim zarazama tipa Neisaria gonorejom, Chlamidija trakomatisom, Treponema paladiumom, herpes simpleks virusom, HPV-om".

Imajući u vidu poređenje ova dva načina života, Vi – kao roditelj – mozete oformiti vlastito mišljenje o tome koji je životni stil poželjniji za vaše dete (pogotovo za sinove). Takođe s obzirom na sve ovo trebate da imate predstavu o tome koliko ste spremni da se angažujete oko Vašeg deteta da biste kod njega sprečili homoseksualni ishod.  U sledećem poglavlju (Laž 2) ćemo videti šta biste Vi mogli da uradite da utičete na seksualnu orjentaciju svoga deteta kada ono u]e u pubertet. 

Nazad na sadržaj

Laž broj 2: Kao roditelj nemate uticaja na to koju će seksualnu orjentaciju odabrati Vaše dete kada uđe u pubertet.

U onom što sledi sam odlučio da Vam objasnim koje to radnje kao roditelj možete preduzeti – a koje da izbegavate – ako želite da Vaše dete ili unuk izabere heteroseksualni način života kada uđe u pubertet.  Međutim, ako Vi preferirate homoseksualni način života ( na primer homoseksualne partnere koji su usvojili decu) učinite suprotno od toga što Vam se ovde dole predlaže.

Nazad na sadržaj

1. Ubedljivi rezultati opširne istrage su potiskivani od strane homo lobija.
Prvo da kažem par reči o tome šta se u švedskoj danas smatra za nešto što je “politički ispravno”. Ono što sledi je etiketirano kao homofobija (“neprijateljski ili nepoželjan pogled na homoseksualnu orijentaciju”) u našoj zemlji. Gotovo da ovaj pravilan termin postaje pogrdna reč.  To je suprotno od homofilije (”prijateljski ili odobravajući pogled na homoseksualnu orjentaciju”).  Danas u švedskoj ima mnogo više homofila nego homofoba. Upravo sušta suprotnost od realnosti koja je bila prisutna pre samo jednu generaciju.

Ovo je rezultat neumorne propagande koju forsira RFSL i SVT protekle tri decenije.  Ako niste šveđanin, treba da znate da je SVT u stvari švedski TV monopol koji služi kao edukativni i propagandni aparatus RFSL-a. Stoga i nije bilo neko iznenađenje kada je SVT primio ”Duginu nagradu” za najboljeg i najistaknutijeg promotera njihove agende. Ova nagrada im je dodeljena za vreme ”Nedelje gej ponosa” u Štokholmu, Švedskoj.  Naš glavni grad je u poslednje vreme posta magnet (bukvalno Meka) za homofile iz čitave Evrope.

Homo lobi je izuzetno uticajan u našem društvu danas. Na svim nivoima. Oni veoma dobro znaju da je njihov politički uticaj proporcionalan s njihovim brojevima.  Mnogi roditelji i članovi porodice postaju veliki simpatizeri RFSL-a kada saznaju da je neko od njihovih postao homoseksualac. No istovremeno oni veruju da je tragedija to što se dešava njihovom najbližem.  Dakle, ako ste roditelj koji želi da jednoga dana njihov potomak odabere heteroseksualnu orjentaciju, čitajte pažljivo tekst koji sledi.

Dosta od materijala koji sledi je uzet (s dozvolom) iz knjige amerikanca Džosefa Nikolosija pod naslovomRoditeljski vodič u sprečavanju homoseksualnosti”  (REF.3).  Nikolosi ima doktorat iz Psihologije.  Moramo i da kažemo da se njigova knjiga zasniva na psihološkom istraživanju a ne na religijskim konceptima.  Zbog svog stava dr. Nikolosi je danas svojevrsna prokleta osoba za vođe i mnoge članove “Američke psihološke asocijacije”.  Godine 1973. asocijacija srodna ovoj – “Američka psihijatrijska asocijacija” ili “APA” je izglasala da izbriše homoseksualnost sa zvanično odobrene liste duševnih oboljenja (Dijagnostički i statistički priručnik, DSP – na engleskom: Diagnostic and Statistical Manual, DSM).  Ovo se dogodilo putem iznenadnog lukavstva od strane veoma male ali veoma glasne i ljutite grupe homoseksualaca i njihovih simpatizera (REF.1 strana 32-35).  Od tada, psihijatri homoseseksualci, psiholozi i njihovi simpatizeri unutar svojih organizacija objavljuju sve više manipulisanih izveštaja, istraživanja i simpozijuma.  Dr Nikolosi nam kroz primer objašnjava ovu promenu politike. On piše slediće (REF.3; strana 171-172):

”Politička ispravnost nastavlja da muči sve naše mentalno zdravstvene asocijacije.  Godine 1999. na godišnjem sastanku ”Američke psihijatrijske asocijacije” bilo je planirano da bude održana i debata o tome da li seksualna orjentacija može biti promenjena putem terapije. Ali ta debata je otkazana kada su se povukla dva zakazana govornika. Oni su svoje povlačenje obrazložili tako što su rekli da je tema homoseksualnost-kao-promenjiva previše politički nastrojena za jedan ovako naučno orjentisan skup.  Psihijatar Džefri Satinover i ja smo prvobitno bili predloženi za članove tribine, ali je gej-aktivista psihijatar odbio da učestvuje ako mi budemo uključeni u tu diskusiju. Znači recimo da pohađate postdiplomske studije i mislite da je heteroseksualnost normalna stvar. Nek Vam je sa srećom ako pokušate da izrazite svoj stav, objavite tezu ili da se sprijateljite s nekim kolegom.  Bilo bi Vam bolje da držite svoje stavove samo za sebe, inače Vam se može desiti da Vas izbace baš iz tog društvenog kluba u koji biste tako želeli da uđete.”

Više informacija o ovome možete naći na sledećem linku (Br 4 na straničnom meniju).

Ako je potiskivanje istine od strane homo lobija u Americi tako obilno, zamislite samo kako je u Švedskoj.  U Švedskoj najverovatnije ne postoji ni jedan psiholog a ni psihijatar koji želi (ili se usuđuje) da sarađuje s roditeljima koji mu dođu s dečakom, zbog toga što on manifestuje razvoj isfeminiziranog ponašanja.  Dakle, na Vama je kao roditelju da se sami pozabavite ovim pitanjem koje se odnosi na buduću seksualnu orjentaciju Vašeg deteta. U mojim naporima da Vam pomognem pružam Vam i besplatnu literaturu. Povodom ovoga stupite u kontakt s nama time što ćete na straničnom meniju kliknuti na link ”Besplatna literatura”.

Posle ovog poprilično dugačkog uvoda, hajde da pogledamo šta otkrivaju iskrene studije o tome kako možete da sprečite razvoj početne pre-homoseksualne faze ali i kasnije faze homoseksualnosti kod vaše dece.  Hajde prvo da pogledamo koren (postanak) homoseksualnosti kod dečaka.

Nazad na sadržaj

2. Izveštaj istrage Bieber et ala (REF.4)
Prvo da pogledamo istraživanje koje je sproveo Irving Bieber u saradnji sa nekih sedamdesetak stručnjaka iz oblasti psihologije i psihijatrije. Ova opsežna studija je otpočeta 1952. godine i 10 godina kasnije – posle mnogih ispita i propratnih aktivnosti – tim sačinjen od osam psihoanalitičara i jednog kliničkog psihologa je objavio izvečtaj pod naslovom Homoseksualnost: Psihoanalitična studija homoseksualnih muškaraca,
Nju Jork: Bejsik Buks, 1962. (REF.4).  

Osim toga što je studija bila opširna i što su na njoj radili veliki stručnjaci, ona je od velikog značaja zbog dva važna razloga:

2:1. Sprovedena je između 1952. i 1962. godine. Znači sprovedena je pre nego što je postalo tabu tema da se govori o tome kako je homoseksualnost nepoželjno ponašanje koje treba sprečiti.  Posle 1973. godine, kada je APA izbrisao homoseksualnost kao nenormalnost iz njihovog DSP-a (Dijagnostički i statistički priručnik), postlo je gotovo nemoguće da se sprovode ovakve studije.  Te kada bi se bilo koja grupa istraživača danas usudila da sprovede nešto tome slično, oni bi bili neverovatno proganjani od strane njihovih kolega.  Ali njihova su otkrića i danas validna, pogotovo za roditelje kojima je važno da njihovi dečaci mimoiđu razvoj homoseksualnosti.

2:2
. Te 1962. godine homoseksualnost još nije bila popularizovana od strane mejnstrim medija, niti je bila veličana u zabavnoj industriji. Danas je sve veoma drugačije.

Pogledajte samo šta piše na RFSL-ovom sajtu (ref.16) i razumećete o čemu govorim:
“Ko uzima koga? – O seksu za vas koji ste mladi i na pravom putu
Devojka upoznaje simpatičnog mladića. Mladić upoznaje drugog mladića. Uspostavlja se tako da je mladić sa slatkom devojkom koja je upravo bila s drugom devojkom.
Isprobajte svoju seksualnost!  Spoznajte se, spoznajte to što želite da budete i ono o čemu ste radoznali.  Svet je otvoren, može svašta da se proba i sve je moguće. I naravno, više ćete zažaliti za onim stvarima koje niste probali nego za onim stvarima koje ste probali.”
(Kraj Citata uzetog s RFSL-ovog veb sajta.)

Očigledno je da danas mnogi mladi ljudi – koji u stvari nisu skloni homoseksualizmu (tj. oni nikada nisu “pre-homoseksualci” radi njihovog nesrećnog odgoja) – ipak odaberu taj način života jer je to takav trenutni hir.  Ili barem oprobaju takvo ponačanje, a mnogi od njih se tada uplete u tu mrežu (vidi sedmu stavku na straničnom meniju pod naslovom besplatna literatura).  Ovaj veb sajt se ne bavi okolnostima iza tako jasno odabranog načina života.  Ovakvo nešto se može sprečiti jedino ako se aktivnosti poput RFSL-ovih dovedu pod kontrolu i stave van zakona u interesu celokupnog društva. Dakle, bezbedno je reći da kada je ova studija sprovedena 1950-ih i 60-ih godina, homoseksualnost je jo uvek nosila žig sramote i niko nije želeo da odabere ili čak samo da proba taj način života.  Isto kao što nike ne odabere da postane alkoholičar.  U Bieberovom izveštaju uzeto je u obzir čak 106 homoseksualaca koji su detaljno prostudirani zajedno s kontrolisanom grupom od 100 heteroseksualnih muškaraca.  Svo vreme osnovno pitanje je bilo: Zašto su ovih 106 muškaraca postali homoseksualci?  Ima li čega u njihovoj pozadini ili odgoju što ih vodi na to da ih fizički privlače drugi muškarci?

Njihovi nalazi su bili izuzetni po tome što su svih ovih 106 muškaraca imali zajedničku nit prilikom odabira homoseksualne orjentacije.  Bieber i njegov tim su otkrili da su svi oni (bez izuzetka) imali oca koji je bio emotivno odsutan ili ga uopšte nisu imali za vreme svog odrastanja.  Ni jedan od njih se nije osećao blizak sa svojim ocem.

Ponekad, ali ne uvek, ovo je bilo isprepleteno s mržnjom prema svom ocu zbog različitih razloga.  Rezultat je bio osnovan na tome kako su ti muškarci doživeli svog oca. A ne obrnuto.  Neki od očeva su možda mislili da se sve u redu a možda su i verovali u to da su oni ispunili emotivne potrebe svog sina.

Između ostalog ova studija je otkrila i druge stvari:
“Temeljit interpersonalni poremećaj je stalan u homoseksualnim otac-sin međusobnim odnosima... Ni jedan od očeva (homoseksualnih sinova) nije mogao biti smatran za razboritog normalnog čoveka.“
 
Interesantno je i to što je u kontrolisanoj grupi (100 heteroseksualnih muškaraca) takođe bilo dasta muškaraca koji nisu imali dobar odnos sa svojim ocem.  Čak je 37 od njih (37%) izjavilo da mrze svog oca.  S druge strane, u homoseksualnoj grupi je čak 63 (59%) izjavilo da mrze svog oca.

Nazad na sadržaj

3. Zaključci koji se mogu izvući
Pre svega mi dozvolite da kažem da postoje izuzetci i ovom pravilu, iako je studija pokazala da svih 106 homoseksualaca nije imalo dobar odnos sa svojim očevima.  Međutim, postoje jaki dokazi koji ukazuju na sledeće:

Ako otac uspostavi jaku emotivnu vezu sa svojim sinom, veoma su male šanse da taj sin postane homoseksualac.  Međutim, ako otac ne uspostavi ovu vezu sa svojim sinom, ne mora da znači da će sin postati homoseksualac.  Na kraju krajeva čak je 37% heteroseksualaca u ovoj studiji mrzelo svog oca (u poređenju s 59% u homoseksualnoj grupi).  Ali homoseksualni muškarci nekako nisu uspeli da uspostave vezu sa svojim očevima.

Drugim rečima: Nedostatak kvalitetnog međusobnog odnosa oca i sina je neophodan – ali ne uvek i dovoljan – uzrok homoseksualnosti. 
Razmislite o tome!  Stoga,
Očevi: Vi možete da sprečite homoseksualnost kod Vaših sinova time što ćete se povezati s njima!
Ali ako to ne učinite, ne znači da je Vaš sin osuđen na homoseksualni način života.  Postoje i drugi faktori koji su u igri, a kasnije ćemo i njih razmotriti.

Osim rezultata koji se odnose na emotivnu privrženost oca i sina postoje i drugi aspekti tog međusobnog odnosa, ali je trend sličan.  Evo nekih od njih.  (Brojevi ne sačinjavaju zbir od 100% jer neki muškarci nisu mogli da odgovore na sva pitanja).
“H” predstavlja grupu od 106 homoseksualnih muškaraca; “K” predstavlja kontrolisanu grupu od 100 heteroseksualnih muškaraca:             

 

H

K

Pacijent je očev miljenik

7

28

Brat ili sestra je očev miljenik

59

36

Pacijent se osećao prihvaćenim od strane oca

23

47

Pacijent je hotimično mrzeo oca

60

37

Pacijent je prihvatio svog oca

20

50

Pacijentov otac mu je komunicirao da mu se on sviđa i da ga voli

25

51

Otac je imao manje poštovanja prema pacijentu nego što je imao za ostalu braću u sestre 

42

19

pacijent se slagao s ocem lakše nego s majkom

21

40

Pacijent ceni da mu je otac divan

16

47

Da pravlino protumačimo ovu tabelu moramo prvo da se setimo dečaka koji se nije dobro povezao s ocem, to nije automatski značilo da će on postati homoseksualac. U stvari većina dečaka koji se nisu dobro povezali s ocem jeste na kraju postalo hetereseksualno. (Setite se: neuspeh u pozvivanju jeste neophodan ali ne I dovoljan uslov za homoseksualnost). Dakle, koji su drugi faktori u igri kada je reč o određivanju seksualne orjentacije? Koji faktori promovišu heteroseksualan ishod?

Na primer, pogledajte šesto pitanje! (“Pacijentov otac mu je komunicirao da mu se on sviđa i da ga voli”). Među homoseksualcima oko 25% jeste iskusilo ovakvu privrženost. Ipak to ih nije sprečilo da postanu homoseksualci jer nisu osetili povezanost sa svojim ocem iako su iskusili izražaje ljubavi. Ali oko dva puta više (51 of 100) heteroseksualaca u kontrolisanoj grupi jeste iskulilo tu ljubav. Jasno je da čak iako se sin ne poveže s ocem, očevo iskazivanje ljubavi promovira heteroseksualni ishod.

Dakle, na osnovu tabele, Možemo zaključiti da su sledeći faktori (čak iako se sin I otac ne povežu) promoteri heteroseksualnog ishoda:

1. Biti očevo najomiljenije dete (iako nije vrlina kada roditelj ima favorite).

2. Osećati se prihvaćenim od strane oca.

3. Budite sigurni da sin ne mrzi oca svog (primetite I to da je 37% u heteroseksualnoj grupi mrzelo svog oca ali su ipak postali heteroseksualci).

4. Budite sigurni u to da sin prihvata svog oca.

5. Otac komunicira sinu da mu se sviđa I da ga voli.

6. Otac treba da ima puno poštovanje za svog sina i ostalu mušku decu.

7. Sin treba lakše da izlazi na kraj s ocem nego s majkom.

8. Sin treba da smatra svog oca za divnu osobu.

Svi ovi aspekti međusobnih odnosa su tipično prirodne posledice privrženosti. Ali u slučajevima gde ne pođe do povezivanja, ovi drugi sekundarni aspekti će podupreti heteroseksualan ishod. Veoma je tužno to što mnogi očevi čiji sinovi nisu razvili svoj muški identitet, nemaju uopšte pojma šta se dešava. Njima je toliko vremena i snage oduzimao posao (možda zato što imaju veliku porodicu koju treba opskrbiti), da nisu imali dovoljno vremena za tog posebno ranjjivog sina.  Ali ima i onih očeva koji su radije igrali golf u svoje slobodno vreme, a ne bi nikako poveli svog sina na pecanje. Dole ćemo diskutovati o tome zašto je dečakov neuspeh da se poistoveti s muškim polom u ranim fazama života, obično i uzrok homoseksualnosti.

Ali, prvo da pogledamo kako ova studija ukazuje na to da homoseksualnost nije nasledna. Ako ona uistinu jeste nasledna bilo bi mnogo više muškaraca u homoseksualnoj grupi (H) koji bi kao deca iskusili emotivnu privrženost sa svojim očevima.

Dakle, dozvolite mi da sumariziram sledeće:
Ako je otac emotivno uključen u razvoj svog sina i njegov sin uspostavi dobru vezu s njim u svom ranom detinjstvu, verovatnoća je skoro 100% da će taj sin završiti kao heteroseksualac.

Kasnije ću objasniti (pod stavkom broj 5) zašto postoji ovako jaka veza. Ali dozvolite mi da kažem da moje srce pati zbog te male dece koji imaju manjak muškog uzora u svom životu.  A krv mi proključa kada vidim kako te dečake neumorno ganja RFSL u svojim nastojanjima da što više njih regrutuju u svoje redove. 

Nazad na sadržaj

4. PARADA SRAMA
Jun 5, 2002. godine je bio jedan veoma sudbonosan dan za svu decu koja nemaju roditelje u Švedskoj.  Tog dana je švedski parlament izglasao zakon koji omogućava homoseksualnim partnerima da usvajaju decu.  Za donošenje ovog zakona je glasalo 198 poslanika a 38 poslanika je bilo protiv. Kako može bilo koja razumna i etička osoba da nemerno oduzme detetu pravo da ima oca i majku, jer ima toliko heteroseksualnih parova koji gore od želje da usvoje dete?  Do tada, kroz našu istoriju uvek smo se trudili da budemo brižni sa svojim najmlađima.  Više nego bilo šta drugo ovo ukazuje na nivo do kojeg su naši političari spali ne bi li udovoljili homoseksualnom lobiju.  Kakva li sud očekuje te ljude?

Ovako je izgledala Parada srama kada je Parlament glasao o tom predlogu zakona 2001/02:123 (ref.17)

Predlog. 2001/02:123
LU27 Partnerstvo, usvajanje itd.
Tačka 1 (Otklanjanje predloga o usvajanju i starateljstvu)
1. Predlog
2. Rezervacija (kd)
Glasanje:
198 za predlog
38 protiv
71 suždržani
42 neprisutni
Parlament je usvojio predlog.
Raspodela datih glasova:
Za predlog:
118 Socijal Demokrata, 9 Umereni, 34 Levica, 12 Centralna partija, 15 Ekološka partija, 9 Narodna partija
Protiv predloga:
1 Umeren, 37 Hrišćanske demokrate
Suždržani: 60 Umerenih, 4 Centralna partija, 6 Narodna partija
Neprisutni: 13 Socijal Demokrata, 11 Umerenih, 9 Levica, 5 Hrišćanske demokrate, 2 Centralna partija, 1 Ekološka partija, 1 Narodna part.
Ane-Katrine Dunker (u) and Runar Patrikson (pp) su pribeležili da su nameravali da budu uzdržani ali su zabeleženi kao da su glasali “Za”

Kao što možete videti iz ovog oficijalnog glasanja, samo je 37 ČP (članova parlamenta) iz Hrišćansko demokratske stranke glasalo protiv ovog zakona. Neka im je čast.  “Umerena stranka” se u stvari zalagala samo za homo starateljstvo ali ne i za usvajanja naše dece od strane homoseksualnih partnera. Nelakoveran stav. Razmislite o tome!  Da li bi Umereni ČP pristali na to da im homoseksualci odgajaju njihovu decu?

Zamislite da je u pitanju Vaš sin!  Zamislite, kada bi Vi – zbog okolnosti koje su izmakle Vašoj kontroli – morali da dozvolite da se neko drugi stara o Vašem detetu. Recimo da u tom slučaju možete da birate između muža i žene koji imaju normalan brak s jedne strane, a s druge birate par homoseksualnih muškaraca.  Šta biste izabrali?  Tek kada čovek ozbiljno razmisli o tome što se dogodilo tog sudbonosnog dana (Jun 5, 2002), shvati kako je nemaran i okrutan čin to bio prema svoj najranjivijoj deci.  I to su odobrile sve straneke u našem Parlamentu osim Hrišćanskih demokrate.  Kako mogu živeti sa sobom ostali ČP?  Kako mogu da se pogledaju u ogledalo svaki dan znajući da su izdali bespomoćnu decu?

Zakonodavna istorija ovog prezrivog zakona
Kada su Socijal Demokrate (većinska partija u parlamentu) interno glasale kako bi se odlučili da li će glasati za ili protiv predlog zakona, oni koji su želeli da glasaju za taj zakon su preovladali samo za jedan glas
.  Oni koji su se protivili zakonu su bili kratki za jedan glas.  Ova činjenica nam ukazuje na to da je tek manje od pola Socijal Demokrata mislilo da je bolje za siročiće da imaju majku i oca.  Ipak, kada su glasali u Parlamentu ni jedan od njih se nije usudio da glasa u skladu sa svojom savešću.  Da su glasali u skladu s onim što im govori njihova savest, izgubili bi posao, primanja i sve druge povlastice koje uživaju parlamentarci.  Ukratko, njihova vlastita finansijska korist im je bila važnija od dobrobiti dece koja su siročad.

Takođe moramo da istaknemo i to da su sledeće velike organizacije jako suprotstavile ovom predlogu zakona o homo usvajanju: Spasimo decu (Šv: Rädda Barnen), Dečiji Ombudsman (Šv: Barnombudsmannen), Mreža organizacija za usvajanje (Šv: Nätverket för Adoptionsorganisationer).

Dalje, opozicija se takođe oglasila kroz sledeće organizacije: Socijalna služba, Nacionalni komitet za međunarodna usvajanja, Švedska asocijacija lekara, Švedsko društvo psihologa, Socijolozi za pravdu u porodici, Nacionalno društvo porodičnih savetnika, AFO Organizacija za potsvojčad i usvojenu decu, Organizacija usvojene dece iz Koreje, Forum za usvajanje, Porodična organizacija međunarodnog usvajanja, Deca na prvom mestu, Nacionalna organizacija pravde za decu (BRIS), Sekretarijat porodične pravde, Savetodavni centar za usvajanje, Umreženi glas usvojene dece, Prijatelji dece.
[Na švedskom imena navedenih organizacija glase ovako: Socialstyrelsen, NIA (Statens nämnd för internationella adoptionsfrågor), Svenska Läkaresällskapet, Sveriges Psykologförbund, Familjerättssocionomernas Riksförening Föreningen Sveriges Kommunala Familjerådgivare, AFO-Organisationen för adopterade och fosterbarn, Adopterade koreaners förening (AKF), Forum för adopterade Förbundet Adoptionscentrum, Familjeföreningen för Internationell Adoption, Barnen Framför Allt - Adoptioner, Riksförbundet Barnens Rätt i Samhället (BRIS), Rädda Barnen, Familjerättssekreterarna, Adoptionsrådgivningen, Nätverket Adopterades Röst, Barnens Vänner]
Sve ove organizacije i stručnjaci su se usprotivili zakonu homo usvajanja. 

Na primer, Švedsko društvo psihologa je dalo sledeći komentar: “Ovaj predlog je zasnivan na pretpostavci da je dete negde na periferiji a reditelji su u sredini. Tekst ovog predloga ukazuje na potpun nedostatak razumevanja za potrebe deteta”.  (Šv: Promemorian har tillkommit utifrån en världsbild där barnet är perifert och föräldrarskapet står i centrum. Författningstexten uppvisar en total avsaknad av förståelse för och kunskap om barns behov. ]

A u interviju za novine Svet danas (Šv: Världen Idag) Maja 18, 2005 Lars Ahlin, pretsedavajući čovek Švedskog društva psihologa, je komentarisao oštru reakciju koju je njegova organizacija priložila: “Mi se obično ne izražavamo na ovaj način ali u ovom slučaju verujemo da je ovaj predlog zakona imao velike nedostatke. Veliki problem je naš nedostatak razumevanja toga u kojoj meri utiče na dete to što će ono biti odgojeno od strane dva roditelja istog pola. Odabrali smo da predpostavimo koja je dečija perspektiva iako nemamo dovoljno znanja u ovom polju koje se zasniva na dokazima. Naravno da je ovo moralan dilema ali ne smemo da eksperimentišemo na deci. Kada bi sa sigurnošću znali da deca neće biti izložena nepotrebnim rizicima stvari bi bile drugačije. Ali deca ne mogu da se oglase sama za sebe.”
[Na švedskom: “Så här formulerar vi oss inte om det det inte upplevs som en verklig brist i promemorian. Bristen på kunskap om hur barn påverkas av att växa upp med två föräldrar av samma kön är ett stort problem.
- Vi har valt att inta barnperspektivet på grund av att det finns för lite kunskap
, den evidensbaserade forskningen saknas. Det är ju visst ett moraliskt dilemma, man kan inte göra experiment på barn. Kunde vi vara säkra på att barnen inte utsätts för onödiga risker, då hade det varit en annan situation.
- Barnen kan ju inte föra sin egen talan]

Nazad na sadržaj

5. Više o očevoj ulozi
Hajde da se vratimo pitanju, zašto je toliko važno da otac bude emotivno uključen u razvoj svoga sina?

Stara izreka kaže da majke stvaraju dečake ali da očevi stvaraju muškarce.  Kao još veoma malo dete počinje da shvata da je svet podeljen na prirodne suprotnosti, odnosno na dečake i devojčice ali i muškarce i žene. U tom periodu za dečaka nije dovoljno samo da posmatra te razlike. On takođe treba da odluči gde pripada u svetu koji je podeljen na polove.  Devojčice imaju mnogo lakši zadatak. Njena osnovna veza je već uspostavljena s majkom tako da ona ne mora da prođe kroz dodatni izazov razvoja, kroz “de-identifikaciju” od osobe koja joj je najbliža– a to je majka – odnosno ne mora da se identifikuje s ocem.  Ali za dečaka je stvar ubedljivo drugačija.  On se mora odvojiti od svoje majke i mora rasti u razlici od njegovog osnovnog objekta ljubavi ako želite da ima ikakve šanse da jednoga dana postane muškarac heteroseksualac.  Ovo objašnjava zašto ima više homoseksualnih muškaraca nego žena. Prvi zadatak razvojnog plana muškarca je da se ne razvije u ženu.

Ovede baš i počinje neverovatno važan zadatak svakog oca.  A u slučaju da otac nije tamo, posao počinje drugom muškarcu koji mora ispuniti njegovu ulogu. Ovo je veoma važno.  Zato što je malim dečacima konstantno potrebna pomoć i ohrabrenje kako bi se razvili u pravog muškarca. Otac mu mora pomoći da razume da će i on jednoga dana biti kao njegov tata.  Na primer, mali dečak i njegov otac se mogu okupati zajedno kako bi on shvatio da su oni isti te da će i on jednoga dana biti kao i njegov tata. Da je on jednostavno stvoren na taj način i to ne može biti promenjeno. Ovo takođe znači da sin razvija veće pouzdanje u svog oca.  Tata postaje uzor svome sinu. Mama postepeno treba da smanjuje svoj uticaj nad sinom, i to kad dete navrši 2 godine. Otac mora da pokazuje toplinu i brižnost prema svom sinu te da se ne ustručava da ga zagrli.  Neko je jednom rekao da ako otac ne grlli svog sina, drugi neki muškarac će ga zagrliti kasnije u životu, na jedan mnogo drugačiji način.  Ako ovaj prirodan i neophodan razvoj nije ohrabren, šanse su da će dete propatiti od ”Poremećaja polnog identiteta – PPI” (na engleskom: Gender Identity Disorder – GID), koji je prvi korak za pre-homoseksualnog dečaka.

Molim Vas pribeležite sledeće:
5:1
. Kao što smo pomenuli ranije, neće svi dečaci koji imaju emotivnog odsutnog oca, imati problema s polnim identitetom. Ali dečak što ima oca koji je emotivno uključen i pruža mu podršku, najverovatnije ga neće mučiti problemi po pitanju njegovog polnog identiteta.

5:2. Problemi koji se tiču polnog identiteta češće utiču na dečake koji imaju osetljiv temperament nego na druge dečake. Takvi dečaci su pogotovo ranjivi ako iskuse odbačenost a ne ohrabrivanje od strane oca. Takva situacije se lako može dogoditi ako, na primer, dečak ima drugačije talente i prirodne darove nego svoja braća i otac. Otac je recimo zainteresovan za fudbal i možda već vodi svoje starije dečake na treninge i utakmice. A ako je očev treći ili četvrti sin bude zainteresovan za umetnost i recimo muziku, lako se može dogoditi da tata zapostavi njegove interese te da ga čak i ne ohrabri u onome što je njemu drago.  Umesto toga, otac mora da pruži posebnu pažnju i da posveti vremena njegovim interesovanjima i talentima te da ga ohrabri u toj oblasti. Te da dozvoli svom sinu da se nalazi s drugim dečacima koji imaju ista interesovanja.  Na taj način će on postati ”jedan od momaka”.  Dečak se ne sme predati majci na staranje te do on na taj način postane ”mamina maza”.  Ukratko: otac mora da pomogne u razvoju muškosti svog sina na način koji gradi toplo poverenje, poštovanje i naklonost među njima.  Sve to kako bi ste bili sigurni u to da će Vaš sin jednoga dana hteti da bude kao njegov tata.

Problemi s polnim poitevećivanjem se pojavljuju u različitim oblicima na različitim nivoima. U ekstremnim situacijama – takozvani Poremećaj polnog identiteta (PPI) – dečaci počnu da se igraju s lutkicama, oblače se u suknjice, itd.  Veoma je važno da roditelji zajedno usaglase da zaustave ovakvo ponašanje u ljubavi i bez odbacivanja ili zadirkivanja sina zbog toga.  Ali češći su blaži slučajevi ovakvog ponašanja, koji su zovu “polna protivurečnost” ili “polna zbunjenost”.  Ali svi dečaci kod kojih postoji bilo koja vrsta zbunjenosti su u opasnosti da postanu ”pro-homoseksualci”.  Takav dečak bi uskoro otkrio da nije poput drugih dečaka. Možda će se izolovati i biće zadirkivan od strane drugih dečaka jer će biti očigledno da on razvija svoju ženstvenost. Sve ovo će ga još više uveriti da je drugačiji od drugih dečaka. O, koliko je takvom dečaku potreban muškarac koji bi ga uverio da on jeste kao svi drugi dečaci te da će odrasti i biće kao i svi drugi muškarci.  Koliko bih želeo da su svi muškarci svesni ove potrebe, ne samo u životima svojih sinova nego i u životima ovih ranjivih dečaka koji nemaju oca. Te da će u skladu s onim što znaju sprečiti RFSL u svojim nastojanjima da se dočepa baš takvih dečaka.

Bez pomoći, ”pre-homoseksualni” dečak će se osećati opuštenije i sigurnije među devojčicama. Ali će biti unutra pokidan. S jedne strane će hteti da bude poput ostalih dečaka a s druge će verovati da on najverovatnije to nije.  A kada uđe u pubertet slike se polako menja. Erotska draž je uvek prema nečemu što je drugačije od mene. Te ako se dečak družio s devojčicama dok je odrastao a u isto vreme se osećao da je stran i čudan kada je među dečacima, tada će njega seksualno privlačiti drugi muškarci.

Homo lobi se zalaže za to da treba pre-homoseksualnoj deci obezbediti udoban razvoj (kako oni kažu) urođenog homoseksualnog identiteta.  Ali na Vama je, kao roditeljima (bakama i dekama) da to sprečite. Ali morate prvo biti uvereni da homoseksualnost nije – ponavljam NIJE – usađena u gene.  Više o ovom možete saznati pod ”Laži broj 3”. 

Nazad na sadržaj

6. Zajedničke uloge oba roditelja
Druga najvažnija stavka u sprečavanju homoseksualnog ishoda kod Vašeg deteta jeste da ga zaštitite od seksualnih predatora. (Uzor muškarca je na prvom mestu).  Seksualno zlostavljanje dece je u porastu. U opsežnom istraživanju iz 1985. godine koje je sproveo Los Anđeles tajms sa 2.682 ispitanika, čak 16% svih muškaraca i neverovatnih 27% svih žena je izjavilo da su kao mali bili seksualno zlostavljani. Incest ne samo da ostavlja fizičke posledice, nego i emotivne koje umeju biti još gore. Incest je jedan od glavnih faktora koji utiče na homoseksualni razvoj deteta. Svako dete koje je ikada bilo povređeno na ovaj način jeste i 7 puta verovatnije da će postati homoseksualac. Ovo je pogotovo istina kada je reč o devojčicama. Osim toga, zlostavljano dete ima mnogo veće šanse da će i sam postati pedofil. Ko što uzrečica kaže: “povređeni ljudi povređuju ljude”.

Takva nesrećna deca zahtevaju posebnu pažnju koja bi im eventualno pomogla da zaleče te duboke emotivne ožiljke. Nažalost, deca koja potiču iz slomljenih domova su ta koja su najranjivija i to zbog nekoliko razloga.  Nije uvek odrastao muškarac taj koji napastvuje decu. Starije dete ili adolescent, koji su najverovatnije i sami bili zlostavljeni, takođe mogu počiniti tu radnju. Dakle, u današnjem društvu koje poseduje jako labave moralne standarde, društvo koje ima intenzivan fokus na sve što je seksualno, i gde je tako rasprostranjena izopačenost, trebate biti veoma svesni kakva je osoba s Vašim detetom kada Vi niste prisutni. Majka i otac ovde igraju veoma važnu ulogu.

Treći najvažniji faktor (u sprečavanju homoseksualnosti) jeste međusobni odnos i interakcija među roditeljima.  Srećan i ljubavi ispunjen međusobni odnos muža i žene jeste dobar protivotrov pre-homoseksualnog razvoja.  Pogotovo za sina. Očevo ponašanje prema suprući će ostaviti neizbrisiv uticaj kod dečaka. Dok bude odrastao on će kroz posmatranje učiti kako sve treba da funkcioniše. Odnosno kako bi trebalo da funkcioniše. Majka bi pre svega trebala da ukazuje poštovanje prema mužu, te bi trebala da ohrabri sina da popriča s tatom kada bude suočen s nekim važnim pitanjem ili problemom. Majka mora ”prepustiti” svog sina veoma rano.  Ona se mora polako odvajati kako bi dozvolila svom sinu da se on i tata čvršće povežu.  Ovo mora da se desi u prve 2-4 godine života. Ali je i pogrešno reći da ako se počne kasnije jeste prekasno. Nikada nije prekasno ali što se duže čeka jeste teži sam proces ”odvezivanja” od majke.  Majka takođe treba da se ibori s kušnjom te da ne “preuzme stvari u svoje ruke oko kuće” čak iako možda ima više obrazovanja, bolji posao ili je jednostavno pametnija od svog muža.

Svo ovo uzajamno delovanje će kod deteta probuditi želju da postane kao svoj tata. To pomaže dečaku da postane samouveren i siguran u razvoj svoje muškosti, a istovremeno posmatra brižno i uz puno ljubavi kako tata tretira svoju ženu.  Prelepo je kada su ove sile u harmoniji na način na koji su zamišljeni da funkcionišu. Ali ni jedan brak nije savršen. Barem ne uvek. Naravno da neće neki ispadi od Vašeg načiniti sina homoseksualca. Ali osnovna pravila interakcije među roditeljima u sprečavanju homoseksualnosti kod dece jesu očigledna i dobro shvaćena.

Šta će biti s detetom koji – zbog mnogih razloga – nema oba foditelja, majku i oca? Pa, zadatak je teži ali daleko od beznadežnog. Na kraju krajeva, većina dečaka koji odrastaju bez tate neće postati homoseksualci. Takođe bi mogli da diskutujemo o tome da je gore detetu što ima oca koji ga zlostavlja, nego da uopšte nema oca.  Ovo je pogotovo istina za dečake koji su bili zlostavljani od strane oca ili očuha. Deca samohranih majki uglavnom budu u redu ako se dečak dobro upozna s nekim rođakom (ujkom, dekom, itd.). U stvari bilo koji muškarac koga majka dobro poznaje i veruje mu, može postati zamena koja bi služila kao dobar muški uzor za dečaka. Takođe, ako sin samohrane majke ima mnogo sestara, majka mora paziti da se on ne počne igrati sa ženskim igračkama jer treba da se igra sa svojim igračkama za dečake. Samohrani otac se susreće s drugom vrstom problema. Detetu je naravno potrebna i majka. Međutim, brižan otac pun ljubavi će imati manje poteškoća prilikom sprečavanja homoseksualnosti kod svog sina nego samohrana majka.  Zapamtite: majke stvaraju dečake ali da očevi stvaraju muškarce.

Aktivnosti gej lobija (uglavnom RFSL-a) u našim školama danas, u saradnji s popularizacijom homoseksualnog načina života u medijima i u društvu, su u velikoj meri otežali roditeljima posao spasavanja svog deteta od mreže homoseksualnosti.  Nedavno sam naišao na ovaj članak (ref.19) u “Večernjim novostima” (Šv: Aftonbladet), dnevne novine u našoj zemlji.  Ovde je predložen najgori mogući lek za pre-homoseksualnog dečaka. Kaže ovako:

“Kada ste poslednji put sinu poklonili lutku? Stručnjak: Mi podsvesno odgajamo vlastitu decu kroz zastarele polne uloge”.

Koliko je važno ovom “stručnjaku” da odgajamo našu decu po novim polnim ulogama?!  Kako bi postali isfeminizirani?! Kako bi pokušali da ih navedu na zabunu polova?! Nema drugog zaključka kojeg možemo da izvučemo iz ovog smeća.  A ova poruka se čuje svugde i na svim nivoima, u školama, društvu, medijima i zabavnoj industriji.  Homoseksualna zajednica zna da se homoseksualnost razvija iz pre-homoseksualnosti koja potiče od zabune polova. Kroz svoja đavolska delovanja oni su krenuli na našu decu na na jedan podmukao način samo kako bi se opskrbili moći i novim članovima.  A to sve ide na račun najmlađih i najranjivijih među nama. Zar je moguće biti zlobniji?

Moj san je da će jednog dana postojati “Fondacija spasite decu” koja bi se suprotstavila ovom đubretu. Za ciljnu grupu bi trebala da ima decu u opasnoj zoni. Mogla bi da deluje na mnoge načine ali bi jedna od smernica bila ta da se pomogne dečacima da se povežu s muškarcima koji bi im služili kao uzor prilikom njihovog razvoja u muškarca.  To bi moglo da podrazumeva sponzorisanje letnjih kampova, gde su vođe srećno oženjeni muškarci heteroseksualci koji imaju visoke moralne standarde i želju da pomognu dečacima koji odrastaju bez oca.  Za dodatne informacije o ulozi oca pročitajte “Iskustvo dedinjastva homoseksualnog muškarca” od Dale O’Lerija za NARTH (ref.20)

Nazad na sadržaj

7.  Napadi homo lobija na ljude koji se ne slažu s njihovom agendom u Americi
Opsežna studija i zaključci koje je izvukao Irving Bieber i njegov tim (REF.4) – koji su potvrđeni i u kasnijim istraživanjima – su iznudili neverovatan gnev homo lobija u ”oba APA” (Američka psihijatrijska asocijacija i Američka psihološka asocijacija).

Rezultati tako iskrene studije nisu smatrane za ”politički ispravne” u današnjem društvu. A Bieber je bio tretiran u skladu s time. Na primer, kada je Bieber mnogo godina kasnije držao govor na APA konferenciji, pod naslovom ”Homoseksualnost i Tran seksualnost” bio je u više navrata veoma nepristojno i grubo prekidan od strane potstrekivača homoseksualnog lobija unutar APA. Drugi istraživač – Ronald Bajer koji je u to vreme bio kolega na Hejstings institutu u Nju Jorku – opisuje taj slučaj u svojoj knjizi (Homoseksualnost i američka psihijatrija: Politika dijagnoze, Nju Jork: Bejsik buks, 1981; strana 102-103; REF.1 strana 33) na sledeći način:

“Bieberova nastojanja da objasni svoj stav…. su naišla na podrugljivo smejanje….[Jedan] Protestvovač ga je nazvao ­_____.
‘Pročitao sam tvoju knjigu, dr Bieberu, te da je tvoja knjiga govorila o crncima kao što govori o homoseksualcima, izvukli bi Vas napolje i uhapsili a Vi biste snosili pune zasluge za to.’”

Bajer nastavlja:
Ta taktika je upalila.  Podlegavši pritisku, organizatori sledeće APA konferencije 1971. godine su se saglasili da održe posebnu tribinu – ne na temu homoseksualnosti nego da je održe homoseksualci.  Zatim je stigla i pretnja da ako se ne odobri ova tribina, ‘Oni će [homoseksualni aktivisti] omesti mnogo više nego samo jedno predavanje.”

Ali ta tribina nije bila dovoljna.  Bajer nastavlja:
“..….. [Oni] su se obratili kolektivu Oslobodilačkog gej fronta (na engleskom: Gay Liberation Front)” kako bi se u Vašingtonu, maja 1971. godine održale demonstracije. Rame uz rame s kolektivom [oni] su rezvili detaljnu strategiju poremećaja, obraćajući pažnju na najsitnije logistične detalje.

Trećeg maja 1971. godine psihijatri koji su protestvovali su upali na ssastanak svojih uvaženih kolega. Zgrabili su mikrofon i predali ga jednom od aktivista koji je izjavio:
‘Psihijatrija je ovaploćeno zlo. Psihijatrija je objavila nemilosrdan rat protiv nas.  Vi ovo možete da shvatite kao našu objavu rata vama... Mi vas sve odbacujemo kao naše vlasnike.’

Aktivisti su tada obezbedili sastanak s APA-ovim komitetom za nomenklature. Njen pretsedavajući je tada dozvolio mogućnost da možda homoseksualno ponašanje nije znak psihološkog poremećaja, te da se Dijagnostički i statistički priručnik (DSP) najverovatnije treba usvojiti ovo novo razumevanje stvari.

Uskoro nakon tog događaja APA je izbrisala homoseksualnost iz DSP-a kao poremećaj. To se znači nije zasnivalo na naučnim informacijama nego na nepristojnom i nasilnom ponašanju homoseksualnih aktivista unutar APA.  Interesantno je pročitati celu priču na linku REF.1 strane 32-35.

Dakle, tako je počela nova epoha u kojoj velika većina psihijatara i psihologa više ne pomažu roditeljima da spreče razvoj homoseksualnosti u njihovoj deci.

Nazad na sadržaj

8.  Napadi homo lobija na ljude koji se ne slažu s njihovom agendom u Švedskoj
Što se tiče nagle sodomizacije naše zemlje, prekretnice su bile sledeće (izvor: http://www.gluefox.com – Tamo kliknite na stranični meni pod "Dagens Adrenalinklick" i tamo izaberite “Homosexualitet -- en naturlig yttring av människans sexualitet, eller...? " (ref.21):

Sve do 1944. godine homoseksualni čin između odraslih ljudi bila je protivzakonita radnja koja je bila smatrana za nešto je neprirodno i iskvareno. Tokom vremena psihološka perspektiva o homoseksualnosti je postala dominantna, gde je početak homoseksualnosti bio smatran za psihološki poremećaj koji je ukorenjen usled traumatskih iskustava u detinjstvu. U medicinskoj enciklopediji (Šv: Medicinsk Uppslagsbok) koju je Ack Renander izdao 1969. godine (dugo vremena je smatrana za švedsku medicinsku konkordancu) nalazimo sledeću definiciju: ”Slab seksualan nagon, upućen prema istom polu”, a Nostedtova enciklopedija (Šv: Norstedts Uppslagsbok) koja je izdata 1973. godine, objašnjava homoseksualnost na sledeći način: ”Izopačen seksualni nagon prema istom polu. Suprotnost je heteroseksualnost, što je normalan seksualni nagon”.  

Ubrzajmo sada do 2001. godine i tog homoseksualnog nastranog okupljnja u Štokholmu koji je nosio naslov Festival ponosa. U šatoru koji je pripadao Asocijaciji liberalane omladine (Šv: Liberala Ungdomsförbundet) glavna atrakcija je bila da se pikado strelicama gađaju velike slike Alf Svensona, Pape, u Ulf Ekmana (vođa Reči života; novi karizmatska denominacija u Švedskoj). U ovoj situaciji možemo da govorimo o mržnji i potstrekivanju nasilja protiv određenih ljudi ali i grupa ljudi koje predstavljaju ove javne ličnosti. Možemo samo da se pitamo kakva bi bila reakcija medija da su recimo na jednoj hrišćanskoj conferenciji imali sličnu akrakciju gde bi ljudi strelicama gađali slike ”hrišćanofoba” iz RFSL-a, a ispod tih slika da stoji tekst: ”Udri pedera”. Takvo nešto je naravno nemoguze za ljude koji veruju u Boga. Međutim, RFSL se ne ustručava da potstrekuje mržnju protiv religioznih ljudi. Nemaju ni trunku tolerancije prema određenim ljudima.

Evo još nekih dodatnih primera potstrekivanja mržnje od strane homoseksualaca u Švedskoj danas: U omladinskom časopisu ”Lava”, koji je grad Štokholm izdao 2003.godine (plaćen sredstvima poreskih obveznika) je obuhvatao i ilustrovan strip koji je predstavljao kako Sivert Oholm ima seksualne odnose s Alf Svensonom.  Ispod stripa je izvesni autor Uje Brandelius dodao tekst koji glasi: “..… Sve se radi o tome da se zauvek sa lica zemlje otarasimo svih bajatih, pokvarenih, muških hiršćana koji smrde na prokleti stari sistem moralnih vrednosti”. Hans-Goran Bjork (koji je između ostalog i novinar za časopis ”Svet danas” s jakim vezama unutar ”Reči života”) je ovaj crtež i teks prijavio ministarstvu pravosuđa (Šv: Justitiekanslern; JK) i Ombudsmanu za pravdu (Šv: Justitieombudsmannen; JO).  Obe ove ustanove su se složile da je taj crtež prihvatljiv te da neće biti sankcionisan.  Uporedite samo tu odluku s oštrim legalnim progonom Pastora Åkea Grina kada je on govorio protim homoseksualizma i ostalog seksualnog greha.

U Švedskoj danas postoje mnogi zvanični centri i ogranci vlade koji su pod jakim uticajem homolobijeve agende. Počevši od Vrhovnog suda u Švedskoj (Sw: HD or Högsta Domstolen) pa sve redom. To se ne dešava samo na političkom nivou. Većina u ”Crkvi švedske” – koja je već vekovima dobrim delom finansirana sredstvima poreskih obveznika – je pod jakim uticajem interesa homo lobija. Međutim, čak i u ovoj crkvi ima solidan broj članova kao i sveštenika, koji se ne slažu s polisama koje nameće vodstvo.

Nadbiskup Hamar i njena sestra lezbejka, vikar Ana Karin hamar iz Upsale, su u prvim redovima kada dođe do promena doktrina vekovnih tradicija u švedskoj (luteranskoj) crkvi. Za više informacija o (s par izuzetaka) veoma prostoj reakciji hrišćana na navalu homoseksualizma idite na Br.6. Za vreme ”Večeri kulture” u Upsali 19.09.1998. godine, oni us organizovali ”misu/bogosluženje” u katedrali grada upsale, gde su predstavili takozvanu Ece homo egzibiciju
. Ona se sastojala od crteža koji su predstavljali Isusa, ne samo u homoseksualnom okruženju, nego kao da je i On bio homoseksualac. Predstaviti Isusa na taj način za vreme ”bogosluženja” na jednom svetom mestu kao što je katedrala u Upsali, u stvari predstavlja dobru sliku onoga što se dešava u Švedskoj poslednjih tridesetak godina.

Pod ovakvim okolnostima maltene je nemoguće roditeljima da nađu psihologa ili psihijatra koji bi bio voljan da im pomogne s problemima koji se tiču zbunjenosti polova s kojima se suočavaju njihova deca. Izuzev, naravno, opcije da ohrabre roditelje da dozvole svojoj deci da se razviju u homoseksualnog muškarca ili ženu. Švedska asocijacija psihologa (koja trenutno broji oko 8500 članova) je osnovana 1955. godine. A 1998. godine su izdali njihov ”Etički principi profesionalnih psihologa u nordijskim zemljama” (Šv: "Yrkesetiska Principer för psykologer i Norden").

Osim ostalih stvari ono nalaže da moraju “poštovati razlike imajući u vidi individualne, uzorne i kulturne aspekte koji se odnose na nivo funkcionisanja, pol i seksualnu orjentaciju”. Ovo Vam možda zvuči kao lupetanje (takođe tako zvuči i u švedskom originalnom tekstu). and it does in the Swedish original text as well).  Ovde je važna fraza ”poštovati seksualnu orjentaciju”. Kombinacija “informisanja javnosti” i ”žalbi koje se odnose na psihologe” ima preteću konotaciju za bilo kog psihologa koji bi eventualno želeo da pomogne roditeljima da spreče homoseksualnost kod svog deteta.

Do sada smo se pozabavili s Laži broj 1 (da su oba načina života podjednako poželjna) i Laži broj 2 (da ne možete uticati na buduću seksualnu orjentaciju svog deteta). Dakle, hajdemo dalje na Laž broj 3.

Nazad na sadržaj

Laž broj 3: Seksualna orjentacija je naslediva.  Određuju je geni.

1.    Pristrasni rezultati istraživanja koje je sproveo homo lobi
Američka psihijatrijska asocijacija (APA) je izdala dokument tipa vodiča za svoje stručnjake pod naslovom Dijagnostični i statistički priručnik – DSP (na engleskom: Diagnostic and Statistical Manual – DSM).  Sve do 1973. godine homoseksualnost je smatrana za bolesno ponašanje koje zahteva tretman. Ali te godine, bez sproveđenja studija koje bi služile kao osnova, APA je objavila da je homoseksualnost normalno ponašanje. Gore smo naveli kako se sve to dogodilo na jedan veoma nedemokratski način koji je u suštini bio jako grub i opak, a sproveden je od strane homoseksualaca unutar APA i njihovih simpatizera.  (REF.1; strane 32-36). Samo dve godine nakon što je doneta ova odluka, Američka psihološka asocijacija (za koju se takođe koristi skraćenica APA, i koja ima tri puta više članova) je donela istu odluku. Kada su donesene ove ključne odluke odjednom je postalo neprikladno da se pokuša pomoći roditeljima koji pokušavaju da spreče razvoj homoseksualnosti kod svoje dece. Oni koji su se usudili zastupati ovo, bili su oštro kažnjeni.


Kako je vreme odmicalo od 1973. godine, tako su homoseksualci i njihovi simpatizeri sticali sve više uticaja unutar obe APA. Do te mere da su danas u stanju da vrše pravu cenzuru svih istraživanja koja se vrše u oblasti homoseksualnosti, pogorovo one koje se tiču njenog početka i uzroka. Homoseksualci su danas veoma prezastupljeni u behavioralnim naukama.  Stoga, kad god je objavljen novi izveštaj istraživanja neophodno je da saznate ko je taj izveštaj sačinio, koja je njihova seksualna orjentacija i ko je finansirao taj projekat.  Jako je tužno što sve tako funkcioniše. Ali jednostavno to je tako danas i zbog toga smo imali prilike poslednjih par decenija da vidimo toliko mnogo izveštaja na ovu temu koji su bili puni predrasuda, pa čak i laži. Cilj homoseksualne agende je da pokaže putem ”istraživanja” – i objavljivanjem rezultata putem medija – da je homoseksualnost genetske prirode. Kada kasnije istraživanje otkrije da je rezultat pređašnjeg pogrešan ili čak lažan, o ispravkama ne možete čuti ništa u medijima. Dole ću kasnije navesti više ovakvih primera.

Ali moramo prvo razmotriti zašto postoje ovako zastrašujuće predrasude, ne samo u naučno istraživačkim radovima nego i u medijima koji razglašavaju njihove rezultate širim masama ljudi. Ankete su nam ukazale na to da su homoseksualci i njihovi simpatizeri veoma prezastupljeni u medijima. Kao primer možemo dati, Nju Jork tajms i Vašington post – vodeće novinske organizacije ”starog medija” – čija redakcija je većinski homoseksualna. Ovo je možda ekstreman slučaj, ali ovaj ternd je isti u svim medijima. A same novine naravno da nikada ne pišu o ovoj ukorenjenoj predrasudi. Nikada se ne bi usudili da kažu koliko homoseksualaca imaju u svojoj redakciji.

Zašto je toliko važno da napomenemo ovu situaciju?  Svi mi formiramo vlastita mišljenja i stavove koji počivaju na onome što smo videli, pročitali i čuli. Svi! Dakle, naša uobičajena i zajednička mišljenja su u velikoj meri formirana od strane naših medija. Pogotovo televizijom. I u zemlji poput naše gde imamo ograničen broj kanala koji su na švedskom jeziku, naš izvor informacija – za našu širu populaciju – je stvarno veoma ograničen.

U SAD, Nju Jork tajms je nedavno dao uputstva svojim novinarima – a ima ih mnogo u čitavom svetu – o tome kakve izveštaje mogu da podnose kada je u pitanju homoseksualnost.  Na primer, evo kako treba da pišu kada su u pitanju gej prava: ”Zagovornici homoseksualaca su zabrinuti zbog izraza ‘gej prava’ jer na negativan način navodi ljude da veruju da gejevi imaju više prava od ostalih ljudi. Gej zagovornici više vole izraz ‘jednaka prava’ ili ‘građanska prava gejeva’. Ako već morate da koristite termin ‘gej prava’ – na primer u naslovima gde je mesto premija – morate tačno definisati u tekstu o čemu se radi.”


Pošto je agenda homo lobija da istera svoju poruku medijima, koliko bi im bilo bolje da onda u stvari i budu
u medijima.  I to na vodećim mestima.  Homoseksualci novinari su 1990. godine osnovali vlastitu nacionalnu asocijaciju koja se zove, Nacionalna lezbejska i gej novinarska asocijacija – NLGNA (na engleskom: The National Lesbian and Gay Journalists Association – NLGJA), koja je postala veoma uticajna. Na proslavi njihove desete godišnjice koja se održavala od 7.-10. septembra 2000. godine u San Francisku, imali su nadrealnu diskusiju na jednom od glavnih sastanaka. Tada je tribina razmatrala sledeće pitanje: “Da li novinar, kada izveštava o vestima koje se odnose na homoseksualnost, snosi odgovornost da obuhvata tačke gledišta koje se protivreče homoseksualnim? Jedan od učesnika koji radi ze vodeću novinsku agenciju (Džefri Kofman) je tom prilikom dao sledeću izjavu: ”Ovo čitavo pitanje ‘uravnoteženosti’ koje bi mi kao novinari trebalo da postignemo…. kao kada pišemo i o crnačkoj zejednici, nikada nisam video vesti gde pokrivamo jedan aspekt priče pa zatim istrčavamo kako bi što pre otišli do Klana da zabeležimo i njihovu stranu priče: Pa moram da krenem sada da uradim i interviju s Klanom?! Kako biti nepristrasan?” Paula Medison, potpredsednik različitosti za NBC i urednik vesti za WNBC u Nju Jorku, je u skladu s tim nastavila: ”Saglasna sam s njim! Ne vidim zašto bi mi morali tako da izveštavamo i tražimo... apsurdan i lud pogled na stvari samo da bi imali situaciju iz još jedne prspektive.”  Na to je Kofman dodao: ”Svi smo mi viđali i dalje viđamo mnogo izveštaja koji obuhvataju perspektive ljudi po gej pitanjima, o to ljudi koji su netolerantni a možda i nekvalifikovani da ih razmatraju.”

Ovde je poruka bila veoma jasna: Pošto su oni koji imaju drugo mišljenje o celoj stvari netolerantne zadrtice, nećemo im uopšte dati da imaju pravo na glas u medijima. Ljudi, mi smo došli do ovog netolerantnog gledišta gej lobija u našem opasnom, u-propast-upućenom svetu.

Direktiva koja je novinarima stigla iz Nju Jork Tajmsa, da više ne koriste izraz ”gej prava” jeste protivrečna prvobitnim preporukama u ranijoj knjizi Kirka i Madsena (”Posle bala: Kako Amerika ’90-ih može da pobedi svoj strah od homoseksualaca”). Niko nije bolje bolje razotkrio zlobne marketinške metode Kirka i Madsena od Davida Kupeliana u njegovoj knjizi pod naslovom “Marketing zla: Kako nam radikali, elitisti i pseudo-stručnjaci serviraju korupciju prerušenu u slobodu” (na engleskom: The Marketing of Evil: How Radicals, Elitists, and Pseudo-Experts Sell Us Corruption Disguised as Freedom).  Za dobar opis knjige kliknite ovde (ref.22).

David Kupelian piše u svojoj knjizi: “Možda se pitate: Kada i gde će se ovaj valjak javnih odnosa ”gej prava” zaustaviti? Njihov priželjkivan konačan ishod nije samo da homoseksualnost bude prihvaćena u potpunosti te da budu dozvoljeni brakovi istog pola, nego i da se zabrane pa čak i navedu kao protivzakonite javne kritike homoseksualnosti, uključujući i citiranje Svetopisamskih tekstova koji ne odobravaju homoseksualnost. Drugim rečima, zakonom potpuno prigušivanje kritike. Ovo već i jeste slučaj u Kanadi i delovima Skandinavije.”

Dakle danas, jadni oni novinari koji se usude da izraze svoje mišljenje a da nije politički ispravno. To bi moglo uničtiti svačiju karijeru. U našoj zemlji situacija je gora nego u SAD. Stoga, i nije bilo neko veliko iznenađenje kada je Švedska TV (”SVT”) – s monopolom jer su finansirani putem obaveznih naknada za licencu – primila prestižnu ”Duginu nagradu” jer su tako uspešno promovisali njihovu agendu.

Na jedan način razumljiva je to da novinari i zabavljači, koji rade u medijima i zabavnoj industriji, rade prekovremeno da bi drugi ljudi prihvatili njihov način života. Ko ne želi da bude prihvaćen? Ali sam toliko tužan da se to dešava na račun najranjivije dece i roditelja kojima je uskraćeno da znaju činjenice na ovu temu.

Ono što se obelodanilo na naučno istraživačkom simpozijumu 1996. godine na temu ”seksualna orjentacija” je veoma poučno u ilustrovanju sila i metoda na delu. Jedan od istraživača, Skot Heršerger, je pretpostavio da će sudovi biti pod većim pritiskom da se suprotstave diskriminaciji protiv određene grupe ljudi ako se ta grupa identifikuje da ima biološke a ne osobine bihejviorizma. On je rekao saosećajnoj publici: ”Ocene javnog mnenja, plus empirisko istraživanje, nam uvek govori da postoji pozitivan uzajamni odnos između narodnih verovanja u nepromenjivost osobine i njihovog prihvaćanja te osobine. Dakle, što više osoba veruje da je homoseksualnost ili seksualna orjentacija biološka tim bolje će se ta osoba osećati u vezi toga." Drugim rečima, poruka je bila sledeća: Hajde da proizvedemo naučno istraživačke radove koji će ukazati da je “homoseksualnost ili seksualna orjentacija biološka a ne stvar odabranog načina života!”  Stoga, ne treba da nas čudi to što toliko ”smešne nauke” ide prema nama. Sve to u pokušaju da im ljudi poveruju. Njima je nebitno to da li je određeni naučno istraživački rad iskren. Čini se da bilo kakvo objašnjenje homoseksualnog ponašanja – osim Svetog Pisma (Rimljanima 1 poglavlje) – je prihvativo mnogim ”naučnicima” u oblasti psihologije. Ali i lakovernim medijima i javnosti! Kroz sve ovo prolaze kako bi opravdali jedan način života koji je tako štetan za individualca i društvo. Razmislite kako bi bilo da sva finansijska sredstva za istraživanje (koja obično potiču od homoseksualaca) budu usmerena na ovakvu vrstu istraživanja. 

Istražiteljske aktivnosti koje se odnose na homoseksualnost spadaju u dve glavne kategorije: 1) teorije psihologije okruženja i 2) Biološke teorije. Do sada, naše diskusije su vođene na temu teorije psihologije okruženja.  Sada ćemo obratiti pažnju na biološke teorije koje dalje mogu biti podeljena na tri oblasti istraživanja

-  Hormonalna hipoteza odrasle osobe
-  Genetska hipoteza
-  Prenatalna hormonalna hipoteza

Hormonalna hipoteza odrasle osobe.  Jedno vreme je bilo špekulacija da postoji razlike seksualnih hormona između heteroseksualnih i homoseksualnih odraslih osoba. Danas je dokazano da to nije slučaj te je ta oblast istraživanja irelavantna danas.

Genetska hipoteza.  Ova oblast istraživanja je odvukla najviše pažnje proteklih nekoliko decenija. Stoga, ćemo joj i mi sada posvetiti pažnje. To je takođe i oblast u kojoj se najpouzdaniji zaključci mogu doneti.

Nazad na sadržaj

2. Kalman
U potrazi za mogućom genetskom pozadinom homoseksualnosti, još davno su s velikim interesovanjem proučavani identični blizanci (jednojajčani blizanci). Radi veoma očiglednih razloga. Dobro je poznato da identični blizanci dele iste karakteristike od rođenja. Ako na primer, jedan od blizanaca ima plave oči, i drugi identični blizanac će isto uvek imati plave oči. I tako dalje. Dakle, ako postoji ”gej gen” oba identična blizanca će ga isto imati te bi i jedan i drugi imali istu seksualnu orjentaciju. A pogodite šta? Baš to je i ustanovila Kalmanova studija 1952.godine. U ”Časopisu nervnih i mentalnih oboljenja” on je objavio rezultate koji su ukazali na to da je 100% učestalost homoseksualnosti kod jednojačanih blizanaca (identical twins).  Vidi REF.5; strana 71.  U to vreme je to bilo nametano kao najjači dokaz da se poreklo homoseksualnosti krije u ”genima”. Postojao je samo jedan problem kod ovog naučno istraživačkog rada. To je bila krivotvorina! Te nije podnela kritičko razmatranje. Razmislite o tome. Kasnije je bilo prilično lako odrediti da među mnogim identičnim blizanzima koju je obuhvatila studija bilo je mnogo onih (u stvari većina) kod kojih je samo jedan od oba razvio homoseksualnost. Ovo je bio jedan od ranijih primera naučne neiskrenosti koja je inficirala istraživanje u ovom polju radi politiciziranja istraživanja.
  Kalman, sada već bez ugleda, je kasnije tvrdio da su njegovi rezultati ”statistički uzorak.”

Nazad na sadržaj

3. Bejli-Pilard (1991)
Ali interesovanje za identične blizance je ostalo. Radi istih očiglednih razloga. Da li je moguće da postoji gen koji određuje čoveka na homoseksualnost ali da su u igri takođe i okolni faktori. Iako procenat usaglašenosti očigledno nije bio 100%kao što je predložio Kalman, da li je ipak moguće mnogo veći nego 2%-4% što je nasumično sparivanje predvidelo pozivajući se na taj procenat homoseksualaca unutar celokupne populacije.

Imajući to u vidu i druge studije su sprovedene na tu temu. Jedna takva studija je sprovedena 1991. godine od strane Majkla Bejlija s Nortwestern univerziteta i Ričarda Pilarda s Medicinskog odseka, Bostonskog univerziteta.  Njihov izveštaj (REF.5; strane 72-78) je bio veoma rasprostranjen široj javnosti te ga i dan danas homoseksualni lobi koristi u medijima (ne bi li ga servirao lakovernoj javnosti).  Pilard je homoseksualac.  Oni su sledeće rezultate (ref.17) predstavili u izveštaju.

Jednojajčani blizanci (identični blizanci):  52% PC (29 od 56 = 52%)
Dvojajčani blizanci (ne-identični blizanci): 22% PC (12 od 54 = 22 %)
Braća i sestre a nisu blizanci: 9% PC (13 od 142 = 9%)
Usvojena braća i sestre: 11% PC (6 od 57 = 11%)

Bajli i Pilard koriste termin PC, Probandwise Concordance što znači sledeće:
Za identične blizance “52% PC” znači da 52% identičnih blizanaca koje su oni našli, oba brata imaju homoseksualno opredeljenje. Na prvi pogled, ovo se možda i čini kao dobar argument da stvarno postoji ”homo gen”. Ovih 52% kod identičnih blizanaca nam govori da kod svakog identičnog blizanca postoji 52% šanse da će i njegov brat blizanac takođe biti homoseksualac. Taj postotak je mnogo veći nego očekivanih 2-4% koji se zasnivaju na procentu homoseksualaca sveukupnog stanovništva.

U to vreme, mnogi su smatrali da je rezultat ovog istraživanja dokaz da je homoseksualnost (ako ne 100%) svakako u velikoj meri genetske prirode. Ono što šira javnost nije znala, jer je Pilard vešto sakrio, je bila činjenica da je postojala veoma jaka ”predrasuda u primerima”. Ostali istražitelji koji su sledili nisu uspeli da proizvedu slične rezultate. Tada je izašlo na videlo da su Bejli i Pilard zapravo uticali na rezultate uzornog stanovništva na taj način što su ih regrutovali putem oglasa u pro-gej časopisima.

Važno je da shvatimo sve implikacije ovoga. Za homoseksualnu zajednicu je bilo važno da dakažu ovu genetsku hipotezu iz tri razloga: 1) ako je uzrok homoseksualnosti genetske prirode, društvo ne bi trebalo da bude zabrinuto ako oni regrutuju mlade adolescente u svoje redove i 2) desetostruko veća stopa seksualnog zlostavljanja dece među homoseksualcima se na taj način, ukoliko je ono genetskog porekla, ne bi pripisala predisponiranoj homoseksualnosti dece; i 3) postojala bi sveopšta prihvaćenost homoseksualnog načina života jer u tom slučaju on se ne bi vodio kao njihov izbor nego jednostavno kao njihovo urođeno stanje.

Nazad na sadržaj

4. Bejli-Dune-Martin (2000)
Pošto mu je reputacija visila o koncu, Bejli je nastavio tako što je uradio drugu studiju bez Pilarda. Ovaj put Bejli se udružio s Dunetom i Martinom, da bi odradili potpuno novu studiju o identičnim blizancima. U martu 2000. godine oni su objavili svoje rezultate u ”Časopisu ličnost i društvena psihologija” [ref.17B]. Bili su u stanju da stupe u kontakt sa svim registrovanim identičnim blizancima u Australiji tako što su imali pristup ”Registru blizanaca” te zemlje. Na ovaj način su izbegli predrasudne primere iz prve studije. U ovoj studiji je Bejli objasnio i značenje “Probandwise Concordance
”. Rezultate nove studije smo uporedili s rezultatima stare u ispod predstavljenoj tabeli (iz REF.5 – strana 76):

 

Bejli i Pilard Muškarci

Bejli itd. Australijski Muškarci

Bejli i Pilard Žene

Bejli itd. Australijski Žene

Identični blizanci

“29/56”
52% PC

3 od 27
20% PC

“34/71”
48% PC

3 od 22
24% PC

Dvojajčani blizanci

“12/54”
22% PC

0 od 16
0% PC

“6/37”
16% PC

1 od 18
10% PC

Braća i sestre a nisu blizanci

“13/142”
9% PC

Nije navedeno

“10/73”
14% PC

Nije navedeno

Usvojena braća i sestre

“6/57”
11% PC

Nije navedeno

“2/35”
6% PC

Nije navedeno

Primetite veoma drugačije zaključke u ovoj (bez predrasuda) studiji o Australijskim blizancima. Među muškarcima, Bejli je sada zaključio da je od 27 muških parova, s barem jednim blizancem homoseksualcem, samo u tri slučaja je i drugi blizanac takođe bio homoseksualac. Drugim rečima: samo je 3 od ukupnih 27 (ili 11.1%) homoseksualnih muškaraca imalo brata koji je takođe homoseksualac. Stoga, je samo 11% (=3/27) slučajeva potvrdilo saglasnost. 20% “Probandwise Concordance” zabeleženih od strane Bejlija, Duneta i Martina o Australijskim muškarcima su u stvari njihov nov metod brojenja svakog saglasnog para dva puta, znači u delitelju i u imenitelju. Dakle tako dobijamo 3+3=6 od delitelja i 27+3=30 od imenitelja (6/30=20% kao što je i prikazana vrednost PC-a u tabeli).  Ali kako bi stvarno uporedili ove nalaze s predhodnom studijom moramo prvo uzeti u obzir 29 od 56 (52%) iz studije Bejlija i Pilarda s 3 od 27 (11%) studije Bejli-Dune- Martin studije.

Ali u poslednjoj analizi želimo da uporedimo 11% saglasnosti u istraživanju Bejlija-Duna-Martina s učestalosti homoseksualnosti među sveukupnim stanovništvom. Ovih 11% saglasnosti viđe ne ukazuje na to da se radi o genetskom uticaju. Iako je 11% više nego učestalost muške homoseksualnosti u sveukupnom stanovništvu, moramo uzeti u obzir i to da identični blizanci uglavnom imaju veoma slično odgajanje i životnu sredinu.  Ovih 11% (a ne 2%-4%) se veoma lako mogu obrazložiti na taj način. Ako išta, ovi rezultati koje su predstavili Bejli-Dune-Martin predlažu da ovde ne postoji nikava veza s genetikom uopšte. Uprkos ovom novom rezultatu studije, kroz nove zaplete i politiziranje putem medija igranka povodom ovog pitanja još uvek nije rešena. Na kraju krajeva, ovde pričamo o ”nauci gej gena” (smešna nauka) a u današnjem društvu ideja o ”političkoj ispravnosti” je važnija od naučnih činjenica. 

Bejli-Dune-Martin se nisu ustručavali da razotkriju i prethodnu lažnu studiju koju su sproveli Bejli i njegov bivši kolega homoseksualac Pilard.  U zaključku svojih nalaza oni izjavljuju: “Ovo predlaže da je usaglašenost iz predhodne studije bila naduvana zbog ustanovljavanja predrasuda” (to je pradrasuda u biranju primera).  Dalje su dodali: “Ova studija nije pružila statistički značajnu podršku važnosti uloge genetskog faktora prilikom odabira homoseksualne orjentacije.

Dakle, sumarizaciji ove Bejlijeve, Dunove i Martinove studije (bez predrasuda prilikom odabira primera) ne samo da pobija prethodnu studiju Bejlija i Pilarda, nego takođe daje jaku potporu da homoseksualnost nije rezultat genetskog koda.

Ovo naravno ne isključuje mogućnost (a možda čak i verovatnoću) da neki drugi geni mogu doprineti u razvoju pre-homoseksualnosti u detinjstvu. Na primer, dečaci s veoma osetljivim temperamentom mogu patiti više nego dečaci koji su pretrpeli odbačenost od neodgovornog oca, što ih za uzvrat čini ranjivijim na polne zabune pa čak i Poremećaj polnog identiteta (PPI) koji smo ranije razmotrili. Shodno s ovim, dečak koji je rođen s genima koji ga čine veoma visokim, ima veće šanse da postane dobar košarkaš. Ali ne pre nego što on odluči da igra košarku.

Nazad na sadržaj

5. Još jedno lažno istraživanje (Hamer, Hu, Magnuson, Hu and Patatuci)
U stvari još pre nego što je Bejli- Dune- Martinova studija 2000. godine oduzela ugled prethodnim radovima Kalmana i Bejli-Pilarda, druga lažna studija je bila izvedena. S obzirom na to da je Bejli-Pilardova i Bejli-Dune-Martinova studija o identičnim blizancima bila u oblasti ”posrednog genetskog istraživanja”, ova druga studija koja je sprovedena 1993. godine je bila u oblasti ”neposrednog genetskog istraživanja”. Te godine su Hamer, Hu, Magnuson, Hu i Patatuci objavili u časopisu Nauka
rezultate neposredne genetske studije pod naslovom “Povezanost izmđu DNK markera na X hromozomu i muške seksualne orjentacije” [REF.1; strane 110-113 i REF.5; strane 79-83]. Ova studija je odmah objavljena u medijima kao veliko ”otkriće homoseksualnog gena” te su na osnovu toga mnogi zaključili da je nauka sada ”dokazala” da je homoseksualnost nasledna. Setite se da je sedam godina kasnije Bejlijeva et al studija Australijskih blizanaca zaključila da gej gen nije nađen.

Kasnije se ispostavilo, da je Hamerova et al studija još jedan lažnjak, te je dve godine kasnije isti šasopis Nauka
objavio da je Hamer pod istragom od strane ”Kancelarije istražiteljskog integriteta” koja je pri Odseku za zdravlje i ljudske usluge zbog toga što je ”selektivno objavio svoje nalaze” (REF.1 strana 113).  Međutim, ova vest u medijima nije bila adekvatno predstavljena. Stoga mnogi ljudi danas još uvek misle da postoji ”gej gen” i da je homoseksualnost nasledna. Pošto je ova laž ovako rasprostranjena hajde još malo detaljnije da pogledamo rad Hamer et ala.

Hamer i njegov tim je regrutovao grupu od 76 muških homoseksualaca iz centra za tretman AIDS-a. Svi su oni tvrdili da imaju barem jednog brata koji je homoseksualac te da se jak šablon homoseksualne orjentacije javlja s strane majčinih ujaka ali ne i sa strane očevih ujaka. Hamerov time je sačinio hipotezu da se ovo treba odraziti i na neke od X hromozoma. Kao što najverovatnije već i znate muškarac dobija svoj X hromozom iz jednog od majčina dva X hromozoma, a svoj Y hromozom dobija od svog oca. Pošto majke nisu bile homoseksualke, predpostavljali su da je samo jedan od njena dva X hromozoma nosio gej gen. Dakle, u sveukupnom stanovništvu, oko polovine muške dece bi trebalo da završe s X hromozomom što nosi gej gen a druga polovina ne bi. Ali u primeru od 40 parova homoseksualne braće, ne samo pola od njih (20) nego čak 33 su imali X hromozom koji je imao varijaciju na q28 genu koji je bio netipičan za normalan šablon povezivanja. Pošto je ovaj broj (33) bio mnogo veći od prognoziranog (nasumičnih) 50% oni su predpostavili da je ovaj određeni gen nosioc muške homoseksualne orjentacije. Međutim, još uvek je bilo prisutno 7 parova homoseksualnih muškaraca koji nisu nosili ovu ”oznaku” na svom genu.

Da us ovi nalazi iskreni i istiniti, te bi mogli ponovo biti postignuti u kasnijim studijama, zaključak koji bi mogao biti donet bi ipak bio ograničen na ovo: Ovaj određen hromozomski šablon nije neophodan niti dovoljan da bude uzrok homoseksualnosti. Nije neophodan
je 7 od 40 homoseksualnih parova nije imao ovaj šablon. A nije ni dovoljan zato što je kasnija studija Hamerovog tima (obuhvatajući ne-homoseksualnu braću s istom pozadinom) pokazala da neki od ove heteroseksualne braće imaju isti genski marker na q28. takav genski marker i povezanost jedva da je prihvativa definicija ”gej gena”. Ali (i samo ako je istraživanje bilo iskreno) ovo bi moglo da zastupa to da mogu postojati neke druge karakteristike udružene s ovim određenim genskim markerom koji se povezuje s karakteristikama druge porodice, što predodređuje osobu da bude ranjivija na to da postane homoseksualac. Na primer, osoba s tim određenim genetskim markerom mogu imati genetsku predispoziciju prema traženju neobičnog ponašanja ili što god. Ko zna šta bi ovo moglo biti?

Ubrzo je postalo očigledno da je Hamerova studija samo još jedan primer obmanjive igre s brojevima. Uskoro nakon Hamerovog objavljivanja rezultata u Nauci, grupa s istražitelja s Jeil kolumbia i Luiziana državnog univerziteta (na engleskom: Yale Columbia i Louisiana State Universities) je u toj istoj publikaciji je pobila njegove nalaze.  Oni su između ostalog napisali [REF.1 strane 111-112]:

Rezultati ove studije nisu u skladu s nijednim genetskim modelom. ….Ni sa ovim razlikama [između homoseksualnosti u maternjim nasuprot očevim ujacima ili rođacima] nije statistički značajno. …..Mali obim primera čini ove podatke kompetabilnim s čitavim nizom mogućih genetskih i ambijentalnih hipoteza…
.”

Slogan svih nauka je da ako test ne može biti ponovljen (reprodukovan) on ne zadovoljava kriterijum ”pronalaska” ili ”otkrića”
.  I drugi istražitelji su pokušali, bez uspeha, da reprodukuju Hamerovu studiju. Velika studija 1999.godine je obuhvatila kao primer čak 52 para homoseksualne braće. Tim (satavljen od: Rajsa, Andersona, Rischa and Ebersa) je gledao četiri odvojena hromozomska markera u istoj genetskoj oblasti ali nije našao nikakav odnos s homoseksualnom orjentacijom. U časopisu Nauka (284, April 1999. godine) na strani 666 oni kažu: Nije jasno zašto su naši rezultati tako neskladni s Hamerovom studijom. Zato što je naša studija bila obimnija nego Hamerova, sigurno je da smo imali adekvatnu moć da detektujemo ikakav genetski defekt pogotovo tako velik kao što je objavila ta studija. Bez obzira na to, naši nalazi ne podržavaju prisutnos gena koji bi u velikoj meri uticao na seksualnu orjentaciju na poziciji Xq28”. Izraz “Xq28” naznačuje gen poziciju q28 na X hromozomu. Tim istražitelja je utrošio mnogo vremena i snage a bili su zbunjeni, kako to da su njihovi rezultati “tako neusklađeni s Homerovom studijom”. Pa, kao što smo gore naveli, ”Kancelarija istražiteljskog integriteta” – ogranak Odseka za zdravlje i ljudske usluge – je kasnije preispitala Homerov rad zbog toga što je ”selektivno objavio svoje rezultate”. Još jedan primer intelekdualne neiskrenosti!  Sve to radi pomaganja homoseksualne agende kao što su ranije (1991. godine) predložili Kirk i Madsen (vidi Laž 1 uvod)

Onda, godinu dana kasnije (u martu 2000. godine) se pojavila i Bejli-Dune-Martinova studija o identičnim blizancima u Australiji (vidi gore) koja je trajno oduzela ugled bilo koje hipoteze i teorije o mogućnosti postojanja ”gej gena” i čini se da je to i stavilo tačku na dalje naučne sporove na ovu temu. Ovo ipak ne znači da je prestala rasprava i politiciziranje cele stvari u medijima. Na kraju krajeva, mi ovde govorimo baš o ”nauci gej gena” (smešna nauka) i u današnjem društvu čitav koncept ”političke ispravnosti” jeste važniji od naučnih činjenica. Pošto je lažan Hamerov izveštaj još uvek toliko zastupljen i propagiran u medijima kao istina da postoji genetska povezanost s homoseksualnošću, ja sam odlučio još detaljnije da razmotrim Hamerovu istragu.  Ovo možete nači na sledećem linku (Br 5; "Kritika Hamerovog istraživanja").  Ako imate vremena i snage da zaronite u ovu analizu shvatićete o kokvom ”smešnom istraživanju” mi ovde pričamo.

Nazad na sadržaj

6.  Berman-Brukner (2001)
Godinu dana nakon što je Bejli-Dune-Martinova studija razotkrila da je Bejli-Pilardova studija bila lažna, bila je još jedna grupa istražitelja koja je stigla do istog zaključka.  Tim istražitelja predvođenih Bermanom s Kolumbija univerziteta i Bruknerom s Jeil univerziteta, studirali su ni manje ni veše od 5.552 parova braće i sestara. U njihovoj studiji ”Blizanci suprotnih polova i privljačnost adolescenata istog pola”, objavljenoj u oktobru 2001. godine, oni su razmotrili razne teorije i faktore koje uzrokuju homoseksualnost (društvene, hormonalne, genetske i razvojne fakrore).  Oni su razgovarali s jednojajčanim i dvojajčanim blizancima, sa punom braćom i sestrama, sa polu braćom i sestrama, te sa braćom i sestrama koji nisu u krvnom srodstvu. Takođe su razmotrili dvojajčane blizance istog pola ali i različitog pola. Njihov rezultat je bio maltene presudan dokaz da ne postoji genetskog uticaja na razvoj homoseksualnosti.  Za jednojajčane (identične) blizance među muškarcima PC (Probandwise Concordance) broj je bio 7.7 %, koji je u skladu s 11% PC u Bejli-Dune-Martinovoj studiji ali veoma je to daleko od broja 52% koji je predložila 1991. godine lažna Bejli i Pilard studija. Bez obzira na to da li je broj 11% ili 7% dokaz je dovoljno jak da potvrdi da ovde ne postoji genetskog faktora na delu.

A Berman i Brukner (slični Bejli-Dune-Martinovom izveštaju) su napisali sledeće o Bejli-Pilardovom izveštaju:
“Znatno veća saglasnost za homoseksualnu orjentaciju je bila prijavljna u prethodnom istraživanju. Mi verujemo da je prethodni rad bio uvelikoj meri netačan jer je rezultat oslanjanja na nereprezentativne primere koji su se odazvali iz, na primer, reklama homoseksualnih časopisa, i oslanjanja na posredne dokaze.”
zar to nije kulturan način da se obesčasti Bejli-Pilardova studija? Oni nazivaju Bejli-Pilardovu smešnu nauku ”prethodna studija”. Za dodatne informacije o Berman-Bruknerovom izveštaju vidi (ref.25)

Ali zapanjujuće je to da pored toga što je mnogo puta pobijena Bejli-Pilardova studija, homo lobi i dalje nastavlja da se obraća na nju. A mejnstrim medije nemaju pojma o tome.

Nazad na sadržaj

7.  Simon LeVaj (1991)

Pozadina
Iste godine kada je objavljena Bejli-Piladova lažna studija, još jedna studija je objavljena koja je takođe dobila puno publiciteta. Objavio ju je čovek po imenu Simon LeVaj (ime na engleskom: Simon LeVay, Razlika u strukturi hipotalamusa kod heteroseksualaca i homoseksualaca,
Nauka 253 [1991]; 1034-37). Sumarizaciju studije Simona Levaja vidi ref.26 . Diskusiju o njegovom izveštaju vidi REF.5; strane 67-70.

LeVaj je još jedan u nizu homoseksualnih istražitelja. On je bio neurobiolog na Salk institutu u Kaliforniji, kada je prvi put objavio nalaze svog istraživanja. Njegovi nalazi su ga 1991.godine katapultirali preko noći do velike slave. Činilo se da je LeVaj veoma saosećajan i stručno osposobljen naučnik iako su neki od ostalih stručnjaka doveli u pitanje svedodžbe. Na primer Joan Rougharden, profesor na Stenford univerzitetu piše:
“LeVaj je neznatan akademik koji nikada nije nigde postigao uslov držanja službe, i čije su protekla istraživanja pokazala da se ne mogu ponoviti
. Uprkos tome njegovo ime je poznato u akademskim krugovima kao pisac popularizacije nastrane nauke. LeVaj je izdejstvovao da ova dvosmislenost bude viđena kao ozbiljna nauka o gej temama kod akademika”. Rougharden se takođe protivio upućenom pozivu predstavnicima NAMBLA (Severno američka muškarac – dečak lubavna asocijacija; glavna organizacija što podržava pedofiliju u SAD) organizacije da dođu i govore na Stenford univerzitetu.

LeVaj je i sam prvobitno bio veoma pažljiv sa zaključcima
koji trebaju biti izvučeni iz njegove istrage. Drugi su međutim – pogotovo politički ispravne masovne medije – rastrubili njegove nalaze kao dokaz da postoji veza između homoseksualnosti i genetskog ili hormonalnog urođenog sastava. Sećamo se šta je Skot Heršerger izjavio na istražiteljskom simpozijumu (vidi gore):
”Ocene javnog mnenja, plus empirisko istraživanje, nam uvek govori da postoji pozitivan uzajamni odnos između narodnih verovanja u nepromenjivost osobine i njihovog prihvaćanja te osobine. Dakle, što više osoba veruje da je homoseksualnost ili seksualna orjentacija biološka tim bolje će se ta osoba osećati u vezi toga."



Ugrađene predrasude?

Posle njegovog izveštaja i dostignute slave 1991. godine, činilo se da je LeVaj postao manje ponizan po pitanju važnosti njegovih nalaza. Njegova uloga se polako menjala iz skromnog i promišljenog naučnika u aktivistu za homoseksualna prava. Te je 1992. godine obustavio svoja istraživanja na Salku i osnovao je Zapadno holivudski institut gej i lezbejskog obrazovanja
(na engleskom: West Hollywood Institute of Gay & Lesbian Education).

LeVaj je takođe naveo lične i emotivne razloge zašto se on uopšte pozabavio ovom studijom. U njegovoj izjavi on kaže:

"Sa otprilike 13 godina sam saznao da sam homoseksualac,’ kaže on dok su se lice pomalo smeškalo. ‘Kao homoseksualac sam imao dovoljno motivacije da radim ovaj posao. Da ja to nisam udadio, kozna kada bi se neko drugi setio. A kao naučnik sam znao da je u pitanju istraživanje koje sam ja kvalifikovan da sprovedem……… Ono što je u najvećoj meri promenilo pravac njegovog istraživanja je bila kriza kroz koju je prolazio u ličnom životu. Naime, 1990. godine LeVijev partner, Ričard, lekar u urgentnom centru, je preminuo posle čtvorogodišnje borbe s AIDS-om. ’Ričard i ja smo 21 godinu proveli zajedno,’ seća se on, drhtavim glasom na samu pomisao. ’Dok sam se starao o njemu sam odlučio da želim nešto drugo od mog života. Kada shvatite da je život prekratak, tada promislite dobro šta vam je važno a šta vam nije važno u životu. Imao sam potrebu da radim nešto na ličnom nivou, nešto u vezi s mojim gej identitetom’ “

Te kada je bio intervjuisan za Njuzvik
on je izjavio da je, posle smrti njegovog ljubavnika, čvrsto rešio da nađe genetski uzrok homoseksualnosti ili će u suprotnom u potpunosti napustiti nauku. Dalje je priznao da bi takođe želeo da obrazuje društvo po pitanju homoseksualnosti, kako bi na taj način uticao na zakonske i religijske stavovo prema istoj. Ovo samo po sebi nije dokaz ikakve namerne neiskrenosti. Međutim, za njegov istraživački rad ne možemo reći da je bio bez predrasuda. No pitanje ostaje: da li je napustio svoj posao kao naučnik na Salk institutu zato što nije uspeo da nađe “genetski uzrok homoseksualnosti”?

U drugom interviju on se opoziva na neslavne i lažne studije Bejli-pilarda i Hamera et ala (vidi poglavlja 6 and 8 gere). Ovoko piše u broju Otkrića
koji je izašao u martu 1994. godine (naslov: “Seks i Mozak) [podvlačim ono što naglašavam]:

“U stvari, LeVaj je oduvek sumljao da se homoseksualnost prenosi unutar porodice te da poseduje nasledne osobine -- sumlja koju je tada potpomogla studija psihologa Majkla Bejlija sa Nortwestern univerziteta i psihijatra Ričarda Pilarda sa Bostonskog univerziteta. Ta studija je pokazala da su identični blizanci -- koji dele iste gene -- dva puta verovatniji da oba budu gej ili lezbejke nego dvojajčani blizanci, koji imaju samo pola zajedničkih gena. Oni su takođe pet puta verovatniji da oba budu gej nego njihova usvojena braća koja s njima dele odgoj ali ne in gene. ‘Ovo nam jasno govori da genetika igra znatnu ulogu ukupne uzročnosti homoseksualnosti," kaže LeVaj. Kao anegotski dokaz, on pokazuje sliku na kojoj je on sa svoja četiri brata: "Dve i po osobe na ovoj slici su homoseksualci," kaže on. (odnosno jedan brat je biseksualac.) "Znate, moj otac se nikad nije pomirio s time da sam ja gej. On ne odobrava moj način života. Pošto su sva deca iz njegovog drugog braka heteroseksualci, on insistira da smo sve to nasledili s naše majčine strane porodice."

Nastavlja ovako:
“LeVajov otac koji nije odobravao njegov način života je možda i imao prava u vezi toga. Prošlog jula, LeVaj naglašava da, je Din Hamerov tim na Nacionalnom institutu zdravlja locirao oblast na X hromozomu gej braće koji bi mogao da nosi izvesni gej gen ili gene; X hromozom je, na kraju krajeva, uvek majčin genetski dodatak svojim sinovima. Ali kako tačno gen u ovoj oblasti čini nekog gej još uvek nije jasno: možda utiče na to kako se formiraju strukture koje se odnose na seks unutar hipotalamusa. Kada je reč o polnoj privlačnosti i ponašanju, LeVaj sumlja na to da su ljudi u velikoj meri oblikovani u materici. ‘Nešto drugačije se dešava u organizaciji gej mozga još dok je fetus,’ on kaže. ‘Ako bi morao da se kladim stavio bi pare na, uzajamno dejstvo polnih hormona i mozga. Možda će postojati genetska razlika i tome kako receptorske ćelije u mozgu fetusa reaguju na polne hormone kao što je testosteron.’ "

Nikada nije prijatno prozvati iskrenost i integritet homoseksualnog istražitelja, ali kao što smo i pre videli (na primer, radovi Bejli-Pilarda, Kalmana, Hamer et ala) to jeste neophodno. Pogotovo sada kada LeVaj postao neka vrsta aktiviste. Prvi kriterijum koji mora da zadovolji bilo koja studija jeste da ona može biti reprodukovana, odnosno ponovljna. Pod naslovom ”Gej geni ponosno posećeni” Prestižni Naučni američki magazin
je izjavio u broju koji je izašao novembra 1995. godine (strana 26) [podvlačim ono što naglašavam]:
“U skorije vreme, dve studije koje su objavljene u Nauci su pružile dramatične dokaze da je muška homoseksualnost ima biološka opravdanja. U 1991. godini, tada na Salk institutu za Biološke studije u San Dijegu, izvestio je da je našao jedva primetne ali značajne razlike između mozga homoseksualnog i heteroseksualnog muškarca. Dve godine kasnije grupa predvođena Din H. Hamerom, sa Nacionalnog onkološkog instituta, je povezala homoseksualnost sa genom koji se nalazi na X hromozomu, koji je nasleđen isključivo s majčine strane.
Oba saopštenja su dospela u maltene sve medije čitavog sveta. LeVaj i Hamer su se pojavljivali na svim emisijama i napisali su par knjiga. Takođe su obojica bili autori jednog članka koji je izašao u ovom magazinu u maju 1994. godine. No ni tada još uvek ni jedan drugi naučnik nije u potpunosti porvtdio njegove rezultate. Što se tiče hamera, jedna studija je protivrečila njegovim rezultatima. Još više uznemiravajuće od ovoga je bilo to što su ga je ”Kancelarija istraživačkog integriteta”, optužila sa istraživačkim nepravilnostima.”



Pregled studije
Uprkos svemu ovome, homoseksualna zajednica i mejnstrim medije nastavljaju sa citiranjem LeVajovog istraživačkog rada. Hajde dakle, da pogledamo šta kaže:

LeVajova studija i hipoteza može biti smatrana da je oblasti " Hormonalna hipoteza odrasle osobe " (ili moguće da je u oblasti Prenatalna hormonalna hipoteza) koja – kao što je izjavljeno gore – jeste jedna od tri grane “Bioloških hipoteza” nasuprot “Ambijentalnoj hipotezi”. [Druge dve grane Biološke hipoteze su Genetska hipoteza (posredna ili neposredna) i Prenatalna hormonalna hipoteza (vidi poglavlje 8 ispod)].

LeVaj, je proučavao oblast hipotalamusa koji se u mozgu naziva intersticijsko jezgro anteriornog hipotalamusa ili skraćeno na engleskom INAH. Postoje četiri takve oblasti (INAH1-4). On je izjavio da je tokom svog rada našao INAH3 koji je manji kod muških homoseksualaca i kod žena nego kod muških heteroseksualaca. On je pregledao mozgove 35 muških i 6 ženskih preminulih ljudi. On je klasifikovao 19 muških tela da su homoseksualci jer je tako lekar napisao na njihovom kartonu. A ostalih 16 muškaraca je klasifikovao kao heteroseksualce jer na njihovim karkonima nije pisala ta napomena, iako je bilo poznato to da je 6 od njih 16 preminulo zbog AIDS-a baš kao i onih 19 koji su imali tu napomenu u svojim kartonima. Dakle, njegova klasifikacija primera odmah, na prvi pogled, stvara neka pitanja.

Ali hajde uprkos tome da predpostavimo da su LeVejevi nalazi (o prosečno manjoj veličini INAH3 u mozgovima preminulih homoseksualaca) istina. Koji se zaključci mogu izvući iz tog nalaza? Naravno, postoji velika razlika između nalaza i zaključaka.


Zaključci studije
Zaključke koje promovira homolobi – i koji su uglavnom prihvaćeni od strane lakovernih i politički ispravnih medija – su dvostruki. Prvo, da je seksualna orjentacija osobe povezana sa veličinom INAH3 i, drugo, da je razlika u veličini postoji vać na rođenju a ne samo kod preminulih homoseksualnih osoba. Upravo se tu suočavamo sa hipotetičkom pretpostavkom koja još uvek nije dokazana. Postoje tri ozbiljna pitanja o ovim hipotetičkim zaključcima, od kojih prvo jednostavno protivreči hipotetičnom zaključku.

1. Hipoteza je u suprotnosti sa nalazima i Bejli-Dune- Martinove (vidi poglavlje 4 gore) i Berman-Bruknerove studije (vidi poglavlje 6 gore). Imajte u vidu da je Bejli-Dune- Martinova studija sprovedena na velikom broju jednojajčanih (identičnih) blizanaca. Takvi bi blizanci, ako već niko drugi, trebali deliti slične karakteristike za vreme trudnoće,bez obzira da su one genetske ili hormonalne prirode. Ipak su istražiteljski timovi – obe pobijajući u to vreme već ozloglašenu Bejli-Pilardovu studiju – zaključili da ne postoji nikakvog statistički značajnog uzajamnog odnosa prema homoseksualnosti među identičnim blizancima.

2. Mi znamo da ljudski mozak prolazi kroz velike promene od rođenja do smrti. Na primer, studija koju je sproveo Nacionalni institut zdravlja
NIZ (na engleskom: NIH - National Institute of Health) iznašla je da deo mozga koji kontroliše ”prst čitač” kod ljudi koji počnu čitati brajovu azbuku kada oslepe jednostavno naraste. Slično tome, dobro je poznato da dečaci koji imaju poremećaj polnog identiteta (PPI; vidi gore) i koji se igraju uglavnom sa devojčicama, često razviju ženskiji glas kao i ostale ženstvene karakteristike. Drugim rečima: Do neke granice na razvoj mozga utiče i Vaše ponašanje i identitet koji prihvatite dok odrastate.

3. Razlika u veličini INAH3 može biti povezana sa nečim što može povećati mogućnosti (sklonost) da se postane homoseksualac a da pritom u stvar ne predodredi ishod. Na primer, dečaci mogu biti rođeni s genima koji imaju tendenciju da ih načine tankovijastim ili mišićavim. A otac bi možda radi toga posvetio više pažnje sinu koji je bolje građen za popularne sportove (fudbal, košarku, itd.) koje i sam voli, nego dečaku koji je mršaviji ali ipak dobar u recimo baletu ili umetničkom klizanju. Isto kao kada se neko rodi s genima koji će ga recimo načiniti visokim. Takav dečak ima više izgleda da uspe u košarci nego recimo nizak dečak. Ali taj visoki dečko ne može biti dobar u košarci ako ne pipne loptu. U skladu s tim, dečak može postati više predodređen za homoseksualnost zbog okoline u kojoj odrasta (odsustvo muškog uzora, regrutacija u redove RFSL-a itd.).

(Dobro je poznato da u muškom umetničkom klizanju procenat homoseksualaca srazmerno prevazilazi njihove brojke u sveukupnom stanovništvu. Postoje procene da su oko 50% svih muških umetničkih klizača homoseksualci. Stoga, kada se prvi put pojavio AIDS, strašan je bio i odraz na muško umetničko klizanje širom sveta.
Dakle, sledeće treba da uradi otac koji primeti da mu sin ima talenta i interesovanja u toj oblasti: On treba, a ne majka, da vodi svog sina na treninge umetničkog klizanja i da uvek bude tamo da navija za njega na takmičenjima. Te da mu dozvoljava da se druži s drugim dečacima tako da postane “jedan od momaka”. Dečak se u takvom slučaju bolje povezuje s ocem, te ga za uzvrat ta veza praktično čini bezbednim od homoseksualnosti za vreme odrastanja.)

Da dodamo još i to, da čak ako je srednja vrednost INAH3 u homoseksualnih i heteroseksualnih muškaraca drugačija, u rezultatima je bilo slučajeva gde je INAH3 kod homoseksualca u stvari bio veći (a ne manjii) nego prosečna veličina istog kod heteroseksualca. U jednom od primera, INAH3 homoseksualnog muškarca je bio veći od svih ostalih, osim jednog od onih 16 "heteroseksualnih muškaraca" obuhvaćenih LeVajevom studijom. Taj nalaz sam po sebi Protivreči LeVajeovj hipotezi.

U naučnim krugovim je ovo izraženo u broju Pronalaska
(na engleskom: Discover) koji je izašao u martu 1994. godine:
“Ana Fausto-Sterling, razvojni genetičar na Braun univerzitetu i jedna od LeVajovih glavnih akademskih kritičara, koja je bilo jedno od onih koja je ispitivala način na koji je on tumačio svoje nalaze. "On je tvrdio da postoji velika razlika u veličini ovog jezgra u mozgu homoseksualnih i heteroseksualnih muškaraca. Ono što je on našao u stvari je bila razlika u razdeljenosti, s par većih-nego-obično jezgra s jedne strane, i par manjih-nego-obično s druge strane, dok je većina spadala u između. Čak i kada bismo mogli da kažemo da je većina ljudi u jednom ekstremu heteroseksualno, te da je većina u drugom ekstremu homoseksualno, to nam govori vrlo malo o većini ljudi koji se nalaze u sredini gde se ove granice preklapaju. Da je LeVaj odabrao osrednju veličinu jezgra on ne bi bio u stanju da kaže da li pripada heteroseksualcu ili homoseksualcu."


Odabran pregled kritika LeVajove studije takođe može biti nađen u ref.26 nakon sumarizacije LeVajovih nalaza.

The deliberate misinterpretation by mass-media of LeVay’s research is yet another example of how the promotion of homosexuality renounces any demand for objectivity and honesty. They are looking for a needle in an ocean but will never find it. I strongly recommend chapter 4 in REF.1 by Jeffrey Satinover (“Finding a Needle in the Ocean”).

Nazad na sadržaj

8.  Prenatalna hormonalna hipoteza
Da li fetusovo okruženje u majčinoj utrobi utiče na nerođenu bebu tako da – iako začeta kao ”heteroseksualac” – beba može biti pogođena na taj način da pri rođenju ona već bude predodređena za homoseksualnost? Bilo je mnogo špekulacija na ovu temu. Ima mnogo literature koja je puna ovakvih slučajeva ali ti navodni nalazi nisu potvrđeni niti reprodukovani od strane drugih istražitelja. Ponekad nalazi ne mogu biti potvrđeni, niti pobijeni jer se uslovi prvobitne studije ne mogu reprodukovati.

Na primer, u Dornerovoj studiji (REF.5; strana 66) o posleratnoj Nemačkoj, zabeleženo je da je bilo više homoseksualaca nego što je bilo za očekivati. Tada je predloženo da je ovo možda bilo tako zbog neobičnih ”hormonalnih varijacija” u majčinim utrobama zbog strahovitih okolnosti koje je kraj II Svetskog rata doneo. Ali možda bi ovakav fenomen takođe mogao biti uzrokovan činjenicom da je posle rata mnogo dečaka odrastalo bez oca u svom životu te su zbog toga patili od nedostatka polnog identiteta (što je psihološko/ambijentalna manifestacija). Primetite da su čiste špekulacije česta pojava u ovakvim studijama!  Ne postoji ne jedan razlog zašto bi stres u majčinoj utrobi vodio u homoseksualnost. To je kao kada bi rekli da su nemački dečaci u posleratnoj Nemačkoj igrali više i bolju košarku nego pre, odnosno da je stres uzrok jačih košarkaških sposobnosti njihovih potomaka.

Ponekad je ovo zapravo veoma smešno. Još jednu studiju u oblasti "prenatalne hormonalne hipoteze" je nedavno objavio Artur Bogaert sa Brokovog univerziteta u Kanadi.  On je predložio da je jedan od sedam homoseksualnih muškaraca (statistički gledano) postao homoseksualac jer je njegova majka i pre njega rađala mušku decu. Te je za svakog mlađeg biološkog brata verovatnoća homoseksualnosti uvećana za jednu trećinu.  Rezultati za grupu sa ”starijom biološkom braćom” je imala ”bete vrednost s donjom granicom od jadnih 0,03T (da je vrednost bila nula ili negativna ne bi uopšte postojalo nikakvog statističkog značaja).  Međutim, neverovatno je to kako je ova studija rasglađena po svim mejnstrim medijima. Pismo podrške koje su napisali homo simpatizeri nalaže da ”su oko milion amerikanaca danas homoseksualci ili će postati homoseksualci kada porastu zato što je njihova majka nosila mušku decu pre nego što je rodila njih”. Dok se u toj isto studiji naravno, ništa ne pominje o tome kako je otac možda baš sam mlađom decom zatajio kod svoje odgovornosti da im razvija njihov seksualni identitet. Naravno ovaj posao je teži za oca koji ima puno dece.  

Osim toga, nedavno sam čitao pregled Bogartove studije u Los Anđeles tajmsu, gde je navedena i sledeća izjava: “Identični blizanci dele isti DNK te je prema studiji iz 1991. godine zaključeno da ako je jedan od njih homoseksualac drugi je takođe homoseksualac i to u 52% svih slučajeva. Kod dvojajčanih blizanaca učestalost spada na 22% a kod ostale braće spada na 9%”.  Ovi brojevi su naravno uzeti iz Bejli-Pilardove studije iz 1991. godine (vidi stavku broj 3 dole), koja je potpunosti pobijena kasnijim studijama (vidi stavke 4 i 6 gore).  Ja jednostavno ne mogu da verujem da ima toliko netačnih informacija koje su nenamerno redovito plasirane u svim medijima.  To je nameran čin kojim se skrivaju činjenice samo da bi se postigla politička ispravnost. 

Nazad na sadržaj

9. Trend i skorija homoseksualna ”istraživanja”
Već par godina, toliko tog takozvanog ”istraživanja” o homoseksualnosti se fokusira na to da li treba da se preferiraju homoseksulani ili heteroseksualni roditelji prilikom usvajanju nezbrinute dece.  Koja je stvarno najbolja alternativa za decu? Uglavnom su ovakve studije pokretane političkom agendom homolobija da bi ih proglasili za podjednako prikladne roditelje.  Obuhvaćena istragom, je naravno, i činjenica da je učestalost pedofilije veća kod homoseksualnih muškaraca (vidi Laž broj 1 i stavku 4 gore). 

REF.2 – strane 95-120 (Da li homoseksualni roditelji predstavljaju opasnost za decu?) sadrži obimnu diskusiju i razotkrivanje pro-homoseksualne roditeljske agende.

REF.6Bez predrasuda: šta nam studije ne govore o roditejstvu istog pola" je sistematsko (izveštaj po izveštaj) i analitičko pobijanje svih 49 istraživačkih izveštaja njihovih nedostataka. Autori ove knjige su Robert Lerner i Altea Nagai, koji su oboje završili doktorske studije na Univerzitetu čikaga. Za svih tih 49 izveštaja oni su otkrili nedostatke u barem jednoj ili mnogim od ovih oblasti:

1. Nejasna hipoteza i plan istrage
2. Neadekavatne ili nepostojeće grupe za poređenje
3. Samouspostavljene, neverodostojne i nevažeće mere
4. Nenasumični primeri, ali i učesnici koji regrutuju druge učesnike
5. Primeri previše mali da proizvedu značajnije rezultate
6. Izostavljene ili neadekvatne statističke analize

Glavni problem sa studijama ove vrste jeste da je homosekusalno roditeljstvo nov fenomen. Dakle, adekvatni uzorci veličine nisu dostupni. A u isto vreme vremenski interval rediteljstva homoseksualnih roditelja je veoma kratak, te još uvek nema pouzdanih statistika o tome.

Ali ono što je važnije od samih studija jeste način na koji su ”nalazi” predstavljeni u masovnim medijima. Zato što je prezentacija u masovnim medijima ono što formira javno mnenje. Tako često pisac članka u novinama – ili novinar koji priča sa ”stručnjakom” – natura svoje vlastito mišljenje tonom koji koristi u svom članku ili odabirom ljudi koje će intervjuisati. Pažljivo odabranim citatima i načinom na koji je novinar predstavlja sadržaj istraživačkog rada jeste ono što u velikom meri doprinosi formiranju mišljenja javnosti na ovu –za malu decu pogotovo – tako važnu temu.

Lerner i Nagai (autori knjige) su nadgledali članke u novinama koji su se odnosili na homoseksualno rodilteljstvo između 1979. i 1999. godine. Oni su ustanovili da je velika većina članaka generalizovana te dokazuju da su sva naučna istraživanja pokazala da su deca koja su odgajali homoseksualni roditelji ista kao i deca koju su odgajali heteroseksualni roditelji. A toliko često to navode bez osnova a ni pozivanja na određeni izveštaj. Ove pozitivne predrasude koje su utkane u ova istraživanja a dobile su toliko publiciteta u medijama su u velikoj meri smanjile javnu opoziciju homoseksualnog rediteljstva. Prevelika tragedija ove dece – koja su često već traumatizirana – ne može biti prenaglašena. 

Nazad na sadržaj