Br. 6
Reakcije hrišćana u Švedskoj

Da bi smo objasnili zašto je spektakularan uspeh homolobija u Švedskoj, bio tako neočekivan, moramo ukratko proći bar kroz zadinjih 150 godina istorije Švedske. 

Radi ove diskusije, istorija naše zemlje fer.42, od najmanje jednog i po veka, biće podeljena u tri „epohe”. 

1.  Siromaštvo i moralna izopačenost (od oko 1800-1883. godine)
Tokom druge polovine XIX veka naša zemlja je bila preplavljenja enormnim siromaštvom i moralnom izopačenošću.  Pijanstvo i zavisnost od alkohola bilo je jako rasprostranjeno.  U obimnoj seriji izdanja „Istorija Švedske” („The History of Sweden”), koju je izdao Bonniers, u IX tomu možemo da pročitamo: „Industrija i popularni nacionalni pokreti” (prevedeno sa Švedskog), sledi: „U prvom godišnjem izveštaju švedskog Pokreta trezvenosti (Swedish Sobriety Movement), pastor Wieselgren je izjavio: „Ponekad se radniku na farmi puna plata isplaćuje u likeru, a takođe sami sebe podjarmljuju značajnom sumom novca tako da celu godinu treba besplatno da rade.  Žene takođe primaju svoju platu u likeru."

2.   Pokreti trezvenosti i hrišćanskih preporoda (od oko 1884-1960. godine)
U istoj knjizi (IX tom serije „Istorija Švedske”) možemo da pročitamo:
„Godine 1883. oformljen je pokret Plava grupa (The Blue Band movement) a 1884. godine Međunarodni red dobrih templara (The International Order of Good Templars, IOGT).  Iako su često postojala velika unutrašnja trvenja, nije se mogao sprečiti veliki napredak pokreta trezvenosti.  Karakteristika ovog perioda je upečatljiv uticaj hrišćana ...U 1909. godini švedski Pokret trezvenosti, koji je oformljen samo godinu dana ranije, izborio se za referendum o opštoj prohibiciji.  Rezultati glasanja nam daju veoma jasnu sliku snage Pokreta trezvenosti u tom periodu.  Od ukupno 1,884,298 glasača, glasalo je 56% glasač, a 99% od svih koji su glasali, glasali su za podršku prohibiciji …  1917. godine uveden je takozvani „brattsystem” što znači da je svaki kupac alkohola bio dužan voditi zabeleške o potrošnji likera u posebnoj beležnici (na švedskom jeziku: „motbok”)”

Rezulati koje su postigli Pokret trezvenosti i hrišćanski preporodi bili su ogromni.  Čitave porodice su se izbavile iz mizerije.  Entuzijazam se zarazno širio i svugde ste mogli sresti primere promenjenih života „pre i posle”.  Naša zemlja se izdigla iz bede i moralne izopačenosti.  Statistike su snažno govorile.  Nastavljam sa citiranjem „Istorije Švedske”: „Tokom 1861-1865. godine prosečna potrošnja likera (uključujući odrasle i decu) bila je 10.7 litara po glavi. Tokom 1901-1910. godine spala je na 7.2 litara po glavi a 1950 na 5.2 litra ... Život aktivnih članova sastojao se i od mnogih sastanaka i okupljanja.  Svo njihovo slobodno vreme je bilo tako organizovano ... Kao što je i u slučaju hrišćanskih preporoda, čitavi gradovi i sela bili su okarakterisani pokretima trezvenosti.

Postojala su i dva faktora koja se ne smeju zanemariti.  Na kraju veka našom ekonomijom dominirala je poljoprivreda na malim površinama a većina obradivog zemljišta se sve više usitnjavala zbog raspodele među novim generacijama.  Ipak emigracija od oko 1.5 miliona, uglavnom siromašnih Šveđana (jedna trećina ukupne populacije), u Ameriku, je smanjila pritisak.  To je učinila i industrijalizacija i činjenica da je Švedska bogata prirodnim resursima (npr. rudama i drvetom), koje su osnažile razvoj ekonomije. 

3.  Epoha moralnog pada (od oko 1960. godine pa do današnjih dana)
Oko sredine prošloga veka naš narod je bio u punom jeku žetve mnogih plodova pokreta trezvenosti i hrišćanskih preporoda.  Dokle god su trajali hrišćanski preporodi nove evanđeoske crkve su bile prepune ljudi koji su se međusobno nesebično voleli i ispomagali.  Većina nijh je verovala da će jednog dana njihov Stvoritelj tražiti odgovornost za to kako su živeli svoje živote.  Evanđeoski pokret u našoj zemlji uslovio je to da je Švedska među zemljama u Evropi sa najvećim procentom „evanđeoskih hrišćana“ (ako se pod rečju evanđeoski podrazumeva naglašavanje verovanje u Bibliju kao knjigu u koju se možete pouzdati i koja predstavlja mapu za nečiji duhovni život u ovom svetu, a ne samo „sveta” istorijska knjiga).

Danas, situacija je drastično drugačija.  U istraživanju obavljenom tokom 2002. godine u 25 zemalja (ref.40) postavljeno je pitanje: „Da li verujete u Boga?”  Najveći procenat potvrdnog odgovora bio je u Portugaliji, 92% je izjavilo da veruje u Boga.  Švedska je bila na samom dnu liste sa samo 32% njih koji su izjavili da veruju u Boga.  U SAD-u taj procenat iznosio je 84% (na trećem mestu su).  Švedska je takođe bila na samom dnu kada je postavljeno pitanje: „Da li verujete u pakao?”.  I opet, Švedska je na dnu liste kada je postavljeno pitanje: „Da li idete u crkvu makar jednom mesečno?”, sa 8% (SAD 48%).

Ali ipak, kako to da su, nakon gubljenja našeg hrišćanskog sidrišta, promiskuitet na opštem planu a sodomija na posebnom, tako naglo zaposeli našu voljenu zemlju?  Iako se homoseksualnost ne smatra krivičnim delom od 1944. godine, tek od 70-tih godina prošloga veka najezda sodomije se pojavila u većoj meri.  Danas RFSL (glavni glasnik homoseksualaca u našoj zemlji, koji je velikodušno podržan parama ljudi koji plaćaju porez) predlaže našim mladim ljudima da eksperimentišu u traganju za svojim seksualnim sklonostima.  Na njihovom vebsajtu pišu (ref.16):

„Ko ima koga?  – O seksu, za tebe koji si mlad i u fazonu
Devojka sretne zgodnog momka. Momak sretne drugog momka. A momak je bio sa zgodnom devojkom koja je upravo bila sa drugom devojkom.
Isprobaj svoju seksualnost! Budi ono ko si ti, ko želiš da postaneš i čini šta te sve zanima.  Svet je pred vama, ima mnogo toga što se može isprobati i sve je moguće. I naravno, žaliće te mnogo više za onim stvarima koje niste probali nego za onima koje jeste."
(Kraj citata RFSL-a)

Ako to nije flagrantan način homoseksualnog lobija da regrutuje mlade u svoje redove, šta je onda?  Kako se sve to moglo dogoditi i kakav je bio odgovor hrišćanske zajednice?  Možda bi razotkrivanje faktora koji utiču na ovu pojavu mogao biti znak upozerenja drugim zemljama. 

Bezbožne sile tame počele su da vladaju među hrišćanima u kasnim 1960-tim.  Tada je naša vlada počela da dotira novac onim denominacijama koje su se složile da ispune izvesne uslove. U početku uslovi su izgledali zanemarljivi.  I pored toga mnogi su podigli svoj glas da Slobodna crkva (na švedskom jeziku: „Frikyrka”) ne bi trebala da prima bilo kakav novac od (i na taj način da bude vezana) države, jer to vodi ka zloslutnom razvoju budućnosti.  Sada se pokazuje da su bili u pravu.  Danas, oko 21-na različita denominacija bludniči u milionima dolara koje su primili od švedske vlade.  I danas je, za mnoge crkve koje finansijski jedva preživljavaju, podrška koju primaju od vlade neophodna.  Ali uslovi, koje postavlja vlada, danas uveliko vladaju nad crkvama.  U nedavno objavljenom zakonskom dokumentu čitamo:
„Uslov da denominacije prime pomoć od države je da održavaju i osnažuju one vrednosti na kojima je naše društvo izgrađeno i da je denominacija stabilna”.  Da, ali problem za naše crkve je da su se „vrednosti na kojima je društvo izgrađeno” drastično promenile u zadnjih 30 godina.  Danas, ono šta se potpuno toleriše i prihvata, a što Biblija naziva zlom, jesu upravo te „vrednosti na kojima je društvo izgrađeno”.  Uzmimo na primer denominaciju „Švedska misijska asocijacija” (na švedskom jeziku: „Svenska Missionsförbundet” ili SMF).  Na njihovoj godišnjoj konferenciji marta 2002. godine usvojili su predlog da svaka njihova lokalna zajednica ima slobodu da odluči da li će, ili neće, prihvatiti pastora koji je homoseksualac.  To nije bilo dovoljno članovima parlamenta Švedske koji su se uplašili da bi neke lokalne SMF crkve mogle diskriminisati homoseksualnog pastora koji je možda i najkvalifikovaniji kandidat.  Tako da je vlada pokrenula istragu stava SMF-a koji se tiče tolerancije (ili njenog nedostatka) prema homoseksualcima.

U leto 2002. godine, vođstvo SMF-a je pozvano pred „Ministarstvo kulture” („Department of Culture”) da bi objasnilo svoje stavove.  Nakon sastanka i dogovora (8.06.2002.) vođa SMF-a Krister Andersson izjavio je da je veoma zadovoljan rezultatima sastanka (ref.41). Ipak, ni najmanje nije jasno kakav je to dogovor postignut.  Ali ono šta je jasno je da SMF – a to se odnosi i na druge denominacije koje zavise od finansijske podrške države – u svojim crkvama ne može da diskriminiše homoseksualce koji su inače kvalifikovani kao pastori i đakoni.  Kao što se i očekivalo, vođa SMF-a, Krister Andersson, je bio među onima kojima se svideo zakon zbog kojeg je Ake Green osuđen na zatvorsku kaznu zbog svoje kontraverzne propovedi o seksualnim gresima (ref.42). U nedeljnom pismu, kojim se obratio svojim ljudima, izjavio je da ……tokom svojih 35 godina službe i 50 godina slušanja propovedi, on se nikada nije susreo sa situacijom gde je te odeljke Svetog Pisma, koji govore o homoseksualnosti, bilo neophodno poučavati.  Andersson podrazumeva da drugi hrišćani imaju isto iskustvo. Pa ne može biti jasnije od ovoga.  Onda nije ni čudo što je SMF u 2002. godini odlučila da otvori svoja vrata i pruži dobrodošlicu sveštenicima homoseksualcima među svoje redove!

I Krister Andersson nije jedini takav sveštenik. Ista stvar se jako proširila unutar mnogih naših denominacija.  Ako shvatite ovu podlu situaciju, moćiće te bolje shvatiti zašto su tzv. hrišćani tako grubo i nemilosrdno izneli svoju kritiku, kada je Åke Green 20.06.2003. na prvom delu bogosluženja isključivo poučavao biblijski pogled ne samo na homoseksualnost nego na sve vrste perverzija. (Drugi deo bogosluženja odnosio se na milost i oproštenje koje Bog nudi u Hristu). Takva propoved je bila nečuvena u našoj zemlji. Mnogo godina unazad da, a nedavno? Ne.

Treba zapaziti i da je jedan od glavnih sveštenika SMF-a nedavno izabran da vodi jednu od najvećih Pentakostnih crkvi u Švedskoj, Crkva Filadelfija u Štokholmu.

U proleće naredne godine (11.03.2003.) „Ombudsman” za homolobi, Mr. Hans Ytterberg, sazvao je sastanak sa vođama 21-ne denominacije koje primaju finansijsku pomoć od vlade, da bi ih poučio o stavu i načinu ophođenja koje moraju da imaju vis-à-vis (licem u lice) sa homolobijem (ref.43).  Ovo je zaista bila jeziva poruka denominacijama, koje su tokom istorije sebe smatrale slobodnim od mešanjem vlasti u njihovu doktrinu. Kao propratna stvar sastanka sa homo „Ombudsman-om” (Ytterberg), vlada je (već sledećeg dana) izjavila da će tokom proleća pokrenuti istragu denominacija, da bi videli da li postoji bilo kakva diskriminacija homoseksualaca (ref.44).

Kao što je ranije navedeno, homolobi je potpuno napastvovao Švedsku crkvu (bivša Luteranska državna crkva). Mnoge, ali ne i sve ostale denominacije (koje često nazivamo „slobodnim crkvama” zato što su bile slobodne od vladine kontrole), sve do sada nisu prihvatale niti u sveštenstvo, niti u svoje članstvo, ljude koji su se otvoreno izjašnjavali za homoseksualce. One su kao jedna vrsta „slobodne zone”. Tako da nije ni čudo što takva situacija ne odgovara homolobiju.

Drugi tragičan primer je Pentakostni pokret (na švedskom jeziku: „Pingströrelsen”).  Ova denominacija je bila najveća u našoj zemlji i veoma živa tokom svog najprogresivnijeg perioda od 1910-1960. godine.  Osnivač ove najveće „slobodne crkve” je bio Lewi Pethrus i vođa u periodu od 1910-1958. godine.  Preminuo je u septembru 1974. godine, osnovao je i jednu od političkih partija u Švedskoj, Hrišćansku demokratsku alijansu (Christian Democratic Alliance, koja se danas zove Christian Democrats, na švedskom jeziku: „Kristdemokraterna” ili KD).  Pethrus je takođe pokrenuo hrišćanske dnevne novine „Dan” (na švedskom jeziku: „Dagen”).

Da je Pethrus danas živ, ne bi bio u stanju da prepozna „Pingströrelsen”.  Nemoral se uvukao u mnoge crkve.  Među mladim ljudima predbračni seks je uobičajen stvar i neke crkve su počele da homoseksualnost prihvataju otvorenih ruku. Tako da i nije veliko iznenađenje što je omladinski ogranak KD-a izabrao homoseksualca, Eric Slottner-a, za njihovog vođu.

Ipak, u Švedskoj još uvek postoji jedna glavna i nekoliko manjih grupa evanđeoskih i harizmatskih pokreta.  Ono šta je Pentakostna denominacija (na švedskom jeziku: „Pingströrelsen”) – koja sada zavisi od vladine finansijske podrške – nekada predstavljala, Reč života (na švedskom jeziku: „Livets Ord”) je postala danas.  I „Reč života” – pod vođstvom Ulf Ekmana – ne prima podršku naše vlade.  Ta crkva ima snažan uticaj posebno među mladima.

Zbog toga, nije iznenađujuće kada vidimo dijametralno suprotnu reakciju vođe „Pentakostnog pokreta” i vođe „reči života” na (sada već poznatu) propoved pastora Åke Green-a, koju je ispropovedao sa svoje propovedaonice u maloj Pentakostnoj crkvi u Borgholm-u 20.07.2003.  Naslov propovedi je glasio „Da li je homoseksualnost posledica genetike ili sile zla koja se poigrava ljudskim umom?” („Is Homosexuality Genetic or an Evil Force that Plays Mind Games with People?”).  Propoved se odnosila na promiskuitet i seksualni nemoral svake vrste.  Green-ova propoved je bila prepuna citata iz Biblije.  Razlog njegove propovedi je breme koje je pastor Green imao za svoju zemlju i naše mlade ljude koji nemaju nikakav moralni kompas.  Green je potom optužen pod novim švedskim zakonom koji nosi naziv „Podsticanje nasilja nad grupama ljudi’’ („Incitement of Violence against a People Group”) - usvojen početkom 2003. godine – i koji zabranjuje da bilo ko „pokaže nepoštovanje’’ ili „uvredi’’ bilo koju „grupu ljudi’’. 

Zbog toga je Green u Nižem sudu bio osuđen na kaznu zatvora.  U njegovom obraćanju pred Vrhovnim sudom (na švedskom jeziku: „Högsta Domstolen" ili HD) pastor Green je jasno izneo svoja ubeđenja i razlog svoje propovedi:

„Pa, pozadina svega je da sam u 2002. godini proživeo veliku agoniju u svom duhu.  Duboko komešanje u mojoj duši kada sam shvatio – i to sam spomenuo u svojoj propovedi – da su mnoge stvari oko mene, koje sam primetio i razmatrao, bile u vezi sa homoseksualnim stilom života.  Bilo ih je posvuda.  Na TV-u, svuda oko mene, a izgledalo je kao da su mediji uvek aludirali na homoseksualni stil života.  Tada sam osetio veliku tugu u mom srcu.  I što je više to obuzimalo naše društvo, sve više sam mislio da bi vođe naših crkvi, vođe naših denominacija, biskupi itd. trebali da istupe i proglase da to nije normalno.  Taj stil života je abnormalan.  Ali to se nije desilo tokom 2002.godine.  I na početku 2003. godine počeo sam da se pripremam za propoved koju sam održao 20.07.2003.  I tada, osetio sam nešto veoma važno u vezi sa tim.  I ovde bih hteo da navedem stih iz Biblije koji sam našao u Jezekilju 3:17-19 [Stari zavet, Biblija, prim. prev.]:

„Sine čovečji, postavih te stražarem domu Izrailjevom, da slušaš reči iz mojih usta i opominješ ih od mene.  Kad kažem bezbožniku: Poginućeš, a ti ga ne opomeneš i ne govoriš mu da bi odvratio bezbožnika od bezbožnog puta njegovog, da bi ga sačuvao u životu, onaj će bezbožnik poginuti sa svog bezakonja; ali ću krv njegovu iskati iz tvojih ruku.  A kad ti opomeneš bezbožnika, a on se ne vrati od bezbožnosti svoje i sa zlog puta svog, on će poginuti s bezakonja svog, a ti ćeš sačuvati dušu svoju.’’ (Prevod po Daničiću.)

Ono šta sa ovim želim da kažem je da i ja imam odgovornost kao sluga Reči i da to nisam mogao samo da stavim na pleća vođa denominacija i nadbiskupa, nego i ja, prema ovom tekstu, imam odgvornost da sačuvam svoju savest čistom i da ljudima dam do znanja da je način na koji žive živote pogrešan.  I onda sam izjavio da ako se okrenu od toga i počnu da slede Hrista, neće pasti pod osudu.  I tada sam prepustio ljudima da odluče da li žele da sačuvaju svoj homoseksualni stil života ili da se okrenu od toga. Dakle, to je pozadina propovedi. Na početku 2003. godine sam započeo pripremanje ove propovedi.’’
(Kraj izjave pastora Green-a pred Vrhovnim sudom.)

Da bi ste pročitali tekst propovedi pastora Green-a i detaljni prikaz konteksta uključujući i zapise sa suđenja kliknite ovde.  Treba napomenuti da je pastor Green već godinama bio pastor u „Pentakostnom pokretu’’.

Kao što je napomenuto, reakcija na Green-ovu propoved od strane vođa „Pentakostne denominacije’’ se veoma razlikovala od reakcije vođe „Reči života’’.

4. Pentakostna denominacija
Dana 13.06.2004. godine, samo 2 dana pre suđenja Green-u u Nižem sudu, vođa najveće crkve u Pentakostnoj denominaciji (pastor Hedin, pastor „Crkve Filadelfija’’ u štokholmu, Švedska) imao je intervju sa švedskim dnevnim novinama, Svenska Dagbladet.  Hedin je izjavio sledeće [ref.45]: „ Smatram da je način kako je Green govorio o grupi ljudi neprimeren i ja ne verujem da može da potkrepi dokazima to što je rekao.  Ono o čemu je on govorio nije sankcionisano od strane Pentakostne denominacije i ja se lično ograđujem od toga.”

Dakle, prema Hedin-u, Green „nije mogao dokazima da potkrepi šta je rekao” iako je njegova propoved bila prepuna citata iz Biblije. (Klikni ovde da bi video kompletan transkript Green-ove propovedi održane 20.07.2003.)

A potom 2 dana kasnije (na sam dan suđenja Green-u) Hedin, u intervjuu kojeg je dao njegovim dnevnim novinama (Dagen), je dao sličnu izjavu (ref.46). Zamislite samo koliko je Hedin olakšao politički korektnim i naimenovanim porotnicima (na švedskom jeziku: „nämndemän”) – koji često imaju ambicije prema političkoj karijeri – da osude Green-a na mesec dana zatvora, to se desilo 29.06.2004.  Ograničili su kaznu na njedan mesec jer je ovo prva uvreda koju je Green počinio i ranije nije imao kriminalni dosije.
Åke Green – verni služitelj u Pentakostnoj denominaciji već 33 godine – je rekao sledeće: „Osećao sam se kao da mi je neko od bliskih sveštenika zabio nož u leđa.’’

Neko vreme nakon njegove osude, pastor Green je primo pismo od „brata’’ [brata u Hristu, vernika; prim. prev.] iz crkve pastora Hedin-a (Filadelfija) u Štokholmu.  On je napisao da je homoseksualac i da se i on i njegov partner osećaju kao kod kuće kao članovi u crkvi pastora Hedin-a.  On je čak i dodao da je „govorio u jezicima kao što to čine i svi drugi’’ [njima je to znak krštenja Duhom Svetim, prim. prev.].  I omladinski vođa „hrišćanske'' KD partije (koju je osnovao pentakostni vođa Lewi Pethrus), koji se otvoreno izjašnjava kao homoseksualac (Eric Slottner), izjavio je da je Åke Green zaslužio oštriju kaznu za svoju propoved. 

Mnogi bi rekli da je očevidno da nešto nedostaje u poučavanju sa propovedaonica.  Raspravljaju o tome da li se karakter Boga promenuo od vremena stvaranja sveta.  Istina je da Bog ima poseban odnos sa „Njegovim narodom’’, Izraelcima, u Starom zavetu i da su tada postojali zakoni za Jevreje koji se danas ne odnose na sledbenike Isusa.  Ali karakter (priroda) Boga se ne menja.  On koji je od večnosti do večnosti i koji je isti juče, danas i sutra, kako to da je On iznenada napravio zaokret za 180 stepeni?  Kako bi On koji je jednom rekao (Levitska 18:22-25)[Stari zavet, Biblija; prim. prev.]: „S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je.  Živinče nikakvo nemoj obležati skvrneći se s njim; i žena da ne legne pod živinče; grdilo je. …’’ danas iznenada to smatrao normalnim činom?  Ako se On toliko gadi seksualnog greha homoseksualnosti i seksualnog odnosa sa životinjom – čak do pozivanja na vrhovnu kaznu – kako to da On sada to prihvata? I sam Isus je poredio greh Sodome sa izuzetno teškim grehom.  Uz svo poštovanje prema pastoru Hedin-u, treba napomenuti da je on sam – iako suprotstavljen nekim drugim denominacijskim vođama – javno izjavio da je homoseksualni čin greh.

U nastavku događaja pastor Hedin je podneo ostavku na mesto vođe najveće crkve u Pentakostnoj denominaciji (crkva Filadelfija u Štokholmu).  Pastor Niklas Piensoho ga je zamenio 22.10.2006. i on je došao iz SMF denominacije (pogledaj gore).  Nedavno je denominacija upala u finansijske poteškoće.   Verovatno zbog smanjenog broja članstva i nedostatka požrtvovanog davanja preostalog članstva.

5.  Reč života
Na drugoj strani, vođa Reči života (pastor Ulf Ekman) je 2.08.2004. izjavio u velikom naslovu u njegovim dnevnim novinama Svet danas (na švedskom jeziku: „Världen Idag’’ (ref.47): „Åke Green ovde ima podršku 5,500 ljudi”.  U članku koji sledi čitamo (u delovima): „Bože blagoslovi Åke Green-a’’ rekao je Ulf Ekman i čitava crkva je ustala na noge i spontano počela da aplaudira … Ekman je nastavio: „Velika je sramota za hrišćanstvo u Srbiji što nijedan jedini vođa denominacija nije uputio svoju podršku Åke Green-u.” 

Baš poput različitih reakcija iznetih u „Dagen-u” i „Världen Idag-u”, o kojima je raspravljano gore, nije mi bilo iznenađenje ni sledeće:
1.  „Dagen” je bio jedini od 14 lokalnih dnevnih novina (u zemlji ih ima ukupno 42) koji je odbio da reklamira ovaj vebsajt koji sam prvi put objavio (u Švedskoj) u leto 2006. godine. „Dagen” još uvek čitaju mnogi hrišćani u našoj zemlji.
And that
2.  „Världen idag” je bio jedan od 28 (ukupno u zemlji ih ima 42) dnevnih novina koji su prihvatili reklamu kada je ovaj sajt postavljen u leto 2006. godine. 

Doktrinalna pitanja
Ali šta je sa biblijskom doktrinom na temu homoseksualnosti, neko može da pita?  Kako se denominacije „Slobodnih crkvi’’, kao što je Pentakostna denominacija, hvataju u koštac sa tim? 

Pa, stari otpadnik Državna Crkva Švedske – danas se zove „Švedska Crkva’’, nakon nominalnog odvajanja od države – je preuzela vođstvo u iznošenju nove doktrine po tom pitanju.  Druge denominacije su se tome pridružile.  U novijem izdanju pentakostnog magazina za mlade Gyro (koji izdaje Filadelfia Publishing Group) nova doktrina je prezentovana u posebnom izdanju na temu homoseksualnosti (ref.48). 

U to izdanju Gyro-a dva različita „tumačenja’’ Biblije su predstavljena bez ikakvog uputstva mladim čitaocima o tome koje je tumačenje ispravno.  Pod naslovom „Homo – OK ili ne?’’ („Homo – OK or not?’’) dve prezentacije su predstavljene jedna pored druge pod podnaslovom „Za’’ i „Protiv’’.  Kolumna „Protiv’’ daje trdicionalni i biblijski pogled na to pitanje.  Kolumna „Za’’ predočava noviju interpretaciju koja glasi (ref.49):
„Kada je Pavle pisao o „neprirodnom’’ u poslanici Rimljanima 1:26-27 [Novi zavet, Biblija; prim. prev.] i bludu u Prvoj poslanici Korinćanima 1.Kor. 6:9-10 [Novi zavet, Biblija; prim. prev.] to je pisao pod pretpostavkom da se to prvenstveno odnosi na situaciju u kojoj stariji muškaraci seksualno zlostavljaju mlade dečake.  Tako da taj odeljak nije relevantan za situacije gde se susrećemo sa uspostavljenim homoseksualnim vezama.”

U članku koji je izdat u Gyro-u ne postoje nikakve indikacije mladim čitaocima koja od ove dve interpretacije je zaista biblijslka. Kako to da je nešto što su Bog, Isus i apostoli proglasili za gadost i nečisto odjedanput postalo potpuno u skladu sa biblijskim poučavanjem? Pa to je za čuđenje. Sam Isus je svrstao sodomiju među najgore grehe (Evanđelje po Mateju 11:24).

U istom izdanju Gyro-a, takođe nalazimo nekoliko članaka koje homoseksualnost predstavljaju kako nešto sasvim normalono i prihvatljivo za hrišćane. Jedan od članaka je o „Stefanu”, 18-to godišnjem mladiću koji sebe proglašava homoseksualcem i da mu je „Bog pružio iskrenu podršku” u njegovom odrastanju (ref. 50).  Sirotom dečaku je potrebno savetovanje a ne da bude javno intervjuisan od strane neodgovornog i neosetljivog novinarna željnog eskluzivnosti, i to dok traje proces stavljanja etikete na dečaka koji još uvek nije zrela ličnost. A, pošto se Gyro smatra hrišćanskom publikacijom, i ako oni moraju da Stefanov seksualni život načine javnom stvari, tada za ime Boga (i zaista mislim „za ime Boga’’), zašto ne ohrabruju svoje mlade čitaoce da se hitno mole za za Stefanovo oslbođenje. Ako toga nema, šanse su da će Stefan uskoro biti uključen u aktivnosti koje preporučuje „Analni priručnik’’ („Anal Manual”) sa RFSL-ovog vebsajta (ref. 13). Ono šta ga čeka uopšte nije ružičasta i razumna slika koju magazin želi da predstavi svojim mladim čitaocima. Homoseksualni stil života je tipično napredovanje u devijantnosti.


Jedan od naših najpoznatijih i međunarodno priznatih autoriteta egzegeze Novog Zaveta je profesor Chrys Caragounis.  Kada je objavio svoju poslednju knjigu „Homoerotika’’ („Homoerotik’’), koju je izdala XPMedia (ref. 51), u kojoj je oborio novu interpretaciju tradicionalnog biblijskog pučavanja na temu homoseksualnosti koju su K.G. Hammar i Gyro magazin predložili.  Zbog toga je bio kažnjen od strane homolobija na Univerzitetu time što su od njega tražili da posdnese ostavku na poziciji profesora na Univerzitetu Lund (University of Lund). 

Kao što je ranije naglašeno, u našoj zemlji je novo tumačenje nastalo u „Švedskoj Crkvi’’ koja je 2000. godine nekada bila Državna Luteranska Crkva (na švedskom jeziku: „Svenska Statskyrkan”).  Danas, Švedsku Crkvu predvodi veom jako vođstvo koje se oslanja na homolobi.  Naravno, nije se svo njihovo sveštenstvo prodalo homoseksualnosti ali većina njihovog sveštenstva jeste.  Postavljanje homoseksualnih sveštenika u službu, „blagosiljanje’’ homoseksualnih veza, težnja ka potpunim podržavanjem homoseksualnih brakova itd. su na delu u Crkvi Švedske.  Naš otpadnički nadbiskup KG Hammar je postavio osnove ovom gadnom dešavanju i moralnom sunovratu.  Njegovom ekstremnom podržavanju homoseksualnog pitanja dodao je i njegovo opovrgavanje sposbnosti Isusa Hrista da čini čudesa.  Među njegovim tipičnim izjavama je i nedavna izjava koja se tiče Hristovog devičanskog rađanja (ref. 52):
„Ja ne mogu da kažem da verujem u to.  Mnogo mi je važnija stvar šta to meni znači.  Da li devičansko rađnje znači i biološko zastranjivanje? Za mene to je čisto teološka izjava, način da se kaže da u vezi Isusa ima nešto posebno.  Nije on jedini u istoriji sveta za koga je rečeno da ga je rodila devica.” 
Ne opirući se takvoj Hammar-ovoj izjavi, on ipak s’ vremena na vreme mora ustati u crkvi i sa svojom zajednicom čitati odeljak iz Luteransog ispovedanja vere: „Verujem u Isusa hrista, Božijeg jedinorođenog ljubljenog Sina, našeg Gospoda.  Koji je rođen od Device Marije…”.  Kako ovo glupo ponašanje da se slaži sa intelektualnom iskrenošću? Isto tako nije bilo iznenađenje kada je nadbiskup Hammar rekao da će neki odeljci u Bibliji završiti na „gomili istorijskog đubreta’’.

Hammar-ova sestra (Anna Karin Hammar) je u službi kao lezbijska sveštenica u Luteranskoj crkvi u gradu Uppsala.  Uz poštovanje njenog prava da izabere svoju seksualnu orjentaciju, izjavila je sledeće:
„Situacija za mene je takva da ja mogu da živim kao homoseksualac prvenstveno zbog toga što sam iskusila da je Božiji blagoslov toliko veliki da može da prevaziđe predrasude i diskriminaciju” (Uppsala Nya Tidning, 17.11.2004).

Evangelical Home Country Foundation (na švedskom jeziku: „Evangeliska Fosterlands Stiftelsen” ili EFS) je pokret laika unutar Švedske (Luteranske) Crkve sa naglaskom na misijski rad i laičke aktivnosti. EFS je bila uključena u misijski rad u Etiopiji već duže vreme. U 1959. godini nekoliko misijskih organizacija iz mnogih zemalja, koje su radile u Etiopiji, zajedno su osnovale pokret Ethiopian Evangelical Church Mekane Yesus (EECMY). Tako, imajući veoma dug odnos sa EECMY, koja je doživale spektakulran rast od dana svog osnivanja i danas broji 5 miliona članova (ukupan broj stanovništva Etiopije je oko 78 miliona). Zbog toga što su, između ostalog, početni i daljni rad misije u Etiopiji pokrenule švedske organizacije, uključujući EFS, prirodno je da je dobar deo naše pomoći stranim zemljama bio usmeren ka Etiopiji.

Ovog nadolazećeg leta Mekane Yesus će imati veliku konferenciju u Addis Abebi. Švedska Crkva, uključujući i EFS, je planirala da pošalje delegaciju sa nadbiskupom na čelu grupe. Ali je predsednik Mekane Yesus poslao dva pisma nadbiskupu u januaru, tražeći da objasni stav njegove crkve po pitanju homoseksualnih brakova i „blagoslova’’ partnerskog zajedništva ili brakova. (U nedavnom istraživanju od 70 aktivnih sveštenika u Švedskoj crkvi, 75% njih nemaju problem da venačaju homoseksualni par.)

Na oba pisma koja je poslala Mekane Yesus Švedska Crkva nije odgovorila. Zbog toga, nedavno ih je Mekane Yesus obavestila da nisu dobrodošli na konferenciju ovoga leta (ref.53). Nepotrebno je reći da je to uslovilo veliko razočarenje mnogim sveštenicima i laičkim vođama u Švedskoj Crkvi. Umesto uzbudljivog putovanja u Etiopiju, sada moraju da ostanu kod kuće, razmišljajući posledicama njihove nove religije. Ironija u svemu ovome je ta da su vođe Švedske (Luteranske) Crkve verovatno sebe smatrali „progresivnijim’’, nego što je Mekane Yesus, jer oni imaju mnogo dužu istoriju crkve. Nema sumnje da veruju da će jednog dana u budućnosti, mlađa crkva kojoj su oni pomogli da se osnuje u Etiopiji, postepeno „napredovati’’ do potpunog prihvatanja greha homoseksualnosti. Kao što je napisano: „Postali su ludi govoreći da su mudri. ...’’ (Poslanica Rimljanima 1:22-32) (Prevod po Čarniću.)  

Kao što se i mislilo, nova religija je napala našu zemlju.  Svo ovo prihvatanje tema značajnih za homolobi je praćeno sa snažnim obezvređivanjem onoga šta je Isus poučavao o paklu. Danas bi ste se morali dobro pomučiti da bi negde sa propovedanice čuli o toj temi, iako je Isus mnogo poučavao o njoj.

Pre nego što je razapet, Isus je učenicima govorio o dolasku Duha Svetog (Evanđelje po Jovanu 16:8): „I kada on dođe, dokazaće svetu da ima greha, i pravednosti, i suda. U pogledu greha - što ne veruju u mene, u pogledu pravednosti - što odlazim Ocu i nećete me više videti, u pogledu suda - što je vladar ovoga sveta osuđen.”  

To je plan koji je zacrtao Duh Sveti.  Ali u našoj zemlji se veoma retko propoveda o večnoj kazni.  Ali kroz istoriju hrišćanstva takve poruke su pokretale grešnike da dođu do krsta i pokaju se.  Umesto da Isus podigne taj strašni teret greha, mantra danjašnice je „evangelizacija kroz prijateljstvo’’ („friendship evangelism”).  „Hajde, dođi i pridruži se našoj crkvi zato što je za tebe i tvoju decu zdrava stvar da dobiju dozu religioznosti i etike! ”  Realnost postojanja pakla je nešto u šta mnogi hrišćani u našoj zemlji ne veruju.  Oni verovatno veruju da se Isus šalio kada je govorio o paklu ili je želeo da preplaši ljude da bi oni postali Njegovi sledbenici. 

Ali je, uz blagonklonu reputaciju koju pruža svet, opsednutost grehom, postala mnogo važnija nego Hristov mandat.  Zbog toga, nije iznenađujuće što Pentakostna denominacija redovno traži i plaća ispitivanje javnog mjenja u vezi popularnosti njene denominacije u našem društvu.  Poslednji put su zbog toga požalili jer su rezultati pokazali da je njihova popularnost opala i dobar deo krivice su bacili na „slučaj Åke Green-a”.  Očevidno su im se pomračile reči samog Gospodara (Evanđelje po Luki 6:26): „Teško vama kad svi ljudi o vama lepo govore; njihovi očevi su tako činili lažnim prorocima.” i opet (evanđelje po Mateju 5:11 i 12): „Blaženi ste kad vas nagrde i usprogone i nabede svakim zlom lažući mene radi. Radujte se i kličite, jer je nagrada vaša velika na nebesima; jer su tako progonili proroke koji su bili pre vas.”  i opet (Evanđelje po Luki 6:22,23): „Blaženi ste kada vas ljudi omrznu, i kad vas izdvoje i vređaju i odbace vaše ime kao zlo - zbog Sina čovečijeg. Radujte se u taj dan i likujte, jer gle, velika je vaša nagrada na nebu.’’(Svi prevodi su po Čarniću)

Ili je Hristos ili je Pentakostna denominacija obrnula stvari naopačke.  Ne mogu oboje biti u pravu.  Pa zar onda nije čudo što naši mladi ljudi (koji su ili kušani ili zarobljeni jarmom homoseksualnsti) nisu dobili nikakva čvrsta uputstva od takozvanih evanđeoskih denominacija.  „Vi ste so zemlje; ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ne vredi više ni za šta, nego samo da se izbaci i da je ljudi izgaze.” (Evanđelje po Mateju 5:13) (Prevod po Čarniću)


Sumiranje reagovanja hrišćanskih grupa u Švedskoj
Na osnovu diskusije prikazane gore (i uz očevidna uopštavanja) reagovanje hrišćana u Švedskoj na razorni napad homoseksualnosti može se svrstati u tri različite grupe:
1. Otpadnička crkva.  To je zvanična Švedska Crkva (na švedskom jeziku: „Svenska Kyrkan") u kojoj je prihvatanje homoseksualnosti gotovo potpuno.  Mnogi sveštenici su otvoreno homoseksualci i velika većina (više nego dve trećine), kao što je i pokazano u nedavnim istraživanjima, ne smeta im da bagosiljaju homoseksualno zajedništvo.  Čak šta više, nadbiskup K.G. Hammar je izjavio da mnoga suštinska Luteranska verovanja pripadaju „gomili đubreta" (na švedskom jeziku: „soph_gen").

2. Denominacija Slobodnih crkvi (na švedskom jeziku: „Frikyrkan’’).  Stepen prihvatanja homoseksualnosti varira.  Na primer, SMF (koju vodi pastor Krister Andersson) je već otvorila svoja vrata za pastore homoseksualce (dokle god ih prihvata lokalna zajednica).  Pentakstni pokret (na švedskom jeziku: „Pingst FFS’’) još uvek nisu prihvatili pastore homoseksualce među svoje redove.  Ipak, njihov vođa (pastor Sten-Gunnar Hedin) je čvrsto odbacio poruku pastora Ake Green-a i još uvek mu prigovara zbog njegove propovedi.  Dnevnik „Dagen’’ pokazuje znatnu homo-naklonjnost.  Mnoge denominacije iz ove grupe postale su zavisne od finansijske pomoći vlade Švedske sa jasnim uslovom da homoseksualce pozovu među svoje redove.  Zbog teške finansijske situacije, za neke od njih (npr. „Pingst FFS’’) biće jako teško da se odupru takvim zahtevima vlade.

3.  Crkva koja se zove „Reč života’’ (na švedskom jeziku: „Livets Ord’’) koju vodi pastor Ulf Ekman.  Ova grupa radi bez ikakve finansijske podške od vlade.  A Ulf Ekman je nakon propovedi Åke Green-a protiv homoseksualnosti izjavio: „Åke Green ovde ima podršku od 5,500 ljudi” i „Bože blagoslovi Åke Green-a" i cela zajednica je ustala na svoje noge i spontano aplaudirala.  Ekman je nastavio: „Velika je sramota za hrišćanstvo u Švedskoj da ni jedan jedini vođa denominacija nije pružio podrškur Åke Green-u." 

Švedska Crkva (otpadnička crkva) je nekada bila u sastavu vlade Švedske (na švedskom jeziku: „Statskyrkan’’) ali je postala nezavisna pre nekoliko godina.  Sa tom promenom finansijska imovina i posedi su postali deo njihovog bogatstva.  Zbog toga, razumno je misliti da će biti u stanju da duže „rade’’ nego mnoge druge „slobodne crkve’’ dok naša država sve više postaje sekularizovana i sodomizovana.

Dakle, gde sve ovo vodi žrtve homoseksualnog načina života?
Zapamtite, mnoge od tih žrtava su bile seksualno zlostavljane i traumatizovane kao mala deca.  Seksualno zlostavljani mladići 7 puta više su skloniji da identifikuju sebe kao gej ili biseksualac nego oni koji nisu bili zlostavljani. 

Želim ovaj odeljak završiti sa citatom koji je napisao Kupelian: „Marketing zla, kako nam radikali, elitisti i pseudoeksperti prodaju razvrat prerušen u slobodu”.  Kupelian piše na strani 35 (u zagrade sam stavio ono šta sam ja naglasio):

„Homoseksualci svoje pitanje izjednačavaju sa pitanjem crnaca i pokreta za ljudska prava tokom 60-tih godina prošlog veka. Biti Afričkog porekla očevidno ne uključuje osećanje svoje savesti i da je tvorac te savesti – Bog.’’

Ali to je tačno zbog razlike što pokret „za gej građanska prava’’ nije (u svojoj osnovi) u vezi promene zakona tako da bi homoseksualci imali iste mogućnosti za pristup i napredak kao što je to bio slučaj sa crncima tokom 60-tih godina prošlog veka.  Homoseksualci već žive u slobodi i (izuzev nekolicine koji se bore sa pedofilijom) mogu stanovati, raditi ili igrati se gotovo gde god požele.  U stvari, kao grupa, homoseksualci uživaju u većim prihodima nego većina populacije u Americi. (I imaju mnogo više vremena za uživanje i političke aktivnosti pošto ne moraju da se brinu o ceni i troškovima podizanja dece).

Dakle, prava nisu u pitanju.  U pitanju je redefinisanje istine i cenzurisanje svakog kriticizma tako da bi militantnim homoseksualcima bilo mnogo udobnije njihovom stilu života bez da ih stvarnost uznemiruje.

Setite se, svi mi – uključujući i homoseksualce – imamo savest (to je onaj standard iz druge dimenzije koji je Bog usadio u svakog od nas) koja u nama izaziva unutrašnji konflikt kada činimo nešto loše.  Ali ako upadnemo u stege sila tame, koje mi ne razumemo, te počinemo da branimo naše obsesivnosti i kompulsivnosti, neizbežno ćemo početi da svoju savest smatramo neprijateljem.  I iako smo možda donekle i uspešni u podržavanju tok unutrašnjeg zvona, šta se desi kada se taj odbačeni faktor, savest, pojavi u drugoj osobi i isuviše nam se približi?  Osećamo se uplšenim.

Zbog toga, mi se osećamo primoranim da utišamo taj „glas savesti’’ – ne samo unutar nas, nego i onaj unutar drugih ljudi, koji pokušava da probudi našu savest sa kojom smo u ratu.  To znači da ne možemo da tolerišemo disidente. Mi ih jednostavno ne možemo podneti.  Zbog toga nam dođe da vrištimo. 

Za homoseksualca koji živi u poricanju, onda, čak i kada mu se u ljubavi ponudi pomoć, od recimo, hrišćanina koji radi u „ex-gej’’ službi ili je savetnik u „terapiji oporavka’’ – da bi se savladala zavisnost od homoseksualnosti – to im izgleda kao zla, izopačena mržnja.  U stvari, to je prava ljubav – koju mi pogrešno protumačimo kao mržnju i fanatizam jednostavno zato što u nama izaziva da se susretnemo sa istinom koja za nas nije dobrodošla.”